Kada je sirijska vlada krajem avgusta prošle godine za svoj najveći prioritet proglasila uspostavljanje kontrole nad Idlibom, bilo je jasno da će bilo kakav mirovni sporazum biti obično mrtvo slovo na papiru. Ipak do potpisivanja dokumenta došlo je u Sočiju u septembru prošle godine, koji je predviđao formiranje demilitarizovane zone 15-20 km unutar provincije Idlib.
Iako su ovaj sporazum garantovali Rusija i Turska, kao jedni od ključnih igrača u Siriji, Global Defence izašao je tada sa sveobuhvatnom analizom u kojoj je izražena sumnja u dugotrajnost ovog dogovora. Meseci koji su usledeli za nama nagoveštavali su slabosti pomenutog sporazuma, kao i to da je pitanje vremena kada će olovku i papir ponovo zameniti već pripremljeno oružje.
Krah je definitivno usledio pokretanjem operacije „Idlibova zora“ koju je povela Sirijska arapska armija (SAA) i njene milicije koje se već godinama rame uz rame bore na strani Asada u brutalnom građanskom ratu koji je uveliko ušao u svoju osmu godinu postojanja. Cilj ove operacije, koja u momentu pisanja ovog teksta uveliko traje, jeste slamanje pobunjeničkih odnosno džihadističkih grupa u severozapadnom delu Hame, južnom delu Idliba i severoistoku Latakije.
Asad po svaku cenu želi da osvoji mesta koja se kreću duž strateški važnog koridora M5
Od samog početka, jasno je da Asad po svaku cenu želi da osvoji mesta koja se kreću duž strateški važnog koridora M5, koji se proteže od Damaska do Alepa. U svojim ranijim akcijama, SAA je uspela da povrati kontrolu nad ovim autoputem u Homsu i južnom delu Hame. Tako je ovaj autoput postao prohodan sa južne strane do malog mesta Hanan u severnoj Hami, a sa severne taj deo nalazi se u srcu grada Alepo, odnoso njegovom predgrađu, poznatijem kao Al Asad, gde je i smešteno bitno putno čvorište.
Osvajanjem mesta Kan Šajkun, Marata al Numan i Sarakeb, važno putno čvorište-autoput na liniji Alepo-Damask- bio bi u potpunosti pod kontrolom Asada. Stavljanjem Sarakeba pod upravu SAA otvorio bi se i direktan put ka srcu samog grada Idlib, koji je od 2015. godine pod kontrolom raznih pobunjeničkih i džihadističkih grupa, uključujući i one koji su u direktnoj vezi sa terorističkom organizacijom Al Kaida. Zbog toga, za obe strane ova operacije je viđena kao prelomna tačka za konačni ishod rata
Rat iscrpljivanja sa velikim gubicima
Dva meseca kasnije, uprkos svakodnevnom žestokom bombardovanju ruskih i sirijskih aviona, u kombinaciji sa kopnenim napadima situacija na terenu ostala je u najvećoj meri nepromenjena. Minorna Asadova osvajanja desetak sela poput Kalat al Madik i Kfar Nbudah rezultirala su do stotine mrtvih na obe strane. Provladine milicije u više navrata pretrpele su velike gubitke. U poslednjih nekoliko nedelja procenjuje se da su Asadove snage svakodnevno gubile više od deset vojnika, što ih je dalje vodilo u povlačenje na rezervne položaje.
U poslednjih nekoliko nedelja procenjuje se da su Asadove snage svakodnevno gubile više od deset vojnika
Pobunjeničke grupe na svojoj strani, takođe, trpe nezanemarljive gubitke u ljudstvu, pa tako celokupan sukob podseća na klasičan vid iscrpljivanja. Za Asada, jun je očito bio mesec značajnog iscrpljivanja. Početkom meseca njegove jedinice izgubile su mesta Tel Malah i Žiben. Zatim su džihadisti presekli put koji povezuje Mahardah sa Sukajlabijahom, prisiljavajući SAA da prekine ofanzivu u južnom Idlibu, kako ne bi izgubio ključne tačke za snabdevanje u severnoj Hami.
Takozvani Nacionalni oslobodilački front (NFL) koji je ogranak Slobodne sirijske armije (FSA), uspeo je čak da pogodi objekat u mestu Brejdiž za koji se ispostavilo da je bio sedište združene rusko-sirijske komande u severnoj Hami.
SAA je pokušavala u više navrata da povrati izgubljene pozicije, ali bezuspešno. U tim pokušajima, vladine snage izgubile su pored ljudstva i tehniku u vidu tenkova i različitih vrsta vozila. U znak odmazde SAA je granatirala turske osmatračke pozicije, ali odgovora sa turske strane nije bilo.
Razne militantne formacije očito primenjuju taktiku „udari i beži“, koja se ispoljava kroz iznenadne napade i taktička povlačenja
Ako pogledamo sukobe u poslednja dva meseca, razne militantne formacije očito primenjuju taktiku „udari i beži“, koja se ispoljava kroz iznenadne napade i taktička povlačenja. U tim napadima veliku ulogu igraju lako prenosive protivoklopne vođene rakete, koje vladinim trupama zadaju ozbiljne glavobolje. Ne treba zanemariti ni minobacače koji su prema pojedinim snimcima poreklom iz Turske, kao što je HY-12, koji je turska kopija francuskog MO-120-RT, kalibra 120 mm i dometa 8 km.
Sa druge strane, provladine snage, uključujući i njihove medije, tvrde da dosadašnje akcije nisu sveobuhvatna ofanziva, već da je ovo do sada viđeno samo priprema za nju. Asad je do sada na svojoj strani imao podršku Rusije i Irana koje su mu pomogle da povrati ne samo veliki deo zapadne Sirije, već i onaj istočni do Eufrata, koji je nekada bio pod upravom takozvane Islamske države.
SAA je pobunjenike slomila u Homsu, Damasku i Dari. Međutim, takav rezultat se pre može pripisati dogovoru sa pobunjenicima koji su Asadu predali te teritorije, a za uzvrat dobili slobodan prolaz ka jedino preostaloj slobodnoj zoni za njih, Idlibu.
Sada, kada su saterani na tom preostalom parčetu zemlje, ovakav otpor koji se svakodnevno primenjuje, u potpunosti je očekivan. Abu Mohamed al Golani, lider Hajat Tahrir al Šama, militantne i najuticajnije grupe u Idlibu pozvao je sve ljude da ustanu kako bi sprečili SAA i njene milicije da zauzmu jedinu preostalu teritoriju u njihovim rukama.
Smanjeno prisustvo Hezbolaha u Siriji
Jasno je da Asad još uvek nije uložio sve raspoložive kapacitet za pohod na Idlib, koji broji tri miliona stanovnika i oko 70 do 90 000 pobunjeničkih boraca, od čega 20 000 pripadnika raznolikih terorističkih grupa. Ni Rusija nije dala svoj maksimum u ovoj kampanji, koja se trenutno fokusirala na obodne delove Idliba, kako bi se oslabila odbrana neprijatelja.
Ono što je posebno interesantno jeste činjenica da se među provladinim milicijama nije našao Hezbolah, koji je bio jedan od stožera prethodnih operacija. Hasan Nasralah, lider šiitskog Hezbolaha kaže da njegova grupacija nije dobila poziv da učestvuje u ovim obodnim napadima na Idlib. U takvu tvrdnju teško je poverovati.
Činjenica je da se Hezbolah nije u potpunosti povukao iz Sirije, ali jeste smanjio prisustvo u odnosu na raniji period
Asadu je u ovom momentu potreban svaki vid pomoći, posebno od prekaljenih boraca Hezbolaha, kako bi zauzeo poslednje i dobro branjeno neprijateljsko uporište. Njihov izostanak pokrenuo je navode da Hezbolah odlazi iz Sirije. Takva izjava došla je u junu i od američkog State Department-a, što su demantovali izvori bliski SAA. Prema njihovim tvrdnjama, Hezbolah je i dalje aktivan u mnogim oblastima, uključujući Deir ez Zor i Palmiru.
Činjenica je da se Hezbolah nije u potpunosti povukao iz Sirije, ali jeste smanjio prisustvo u odnosu na raniji period. To je u petak potvrdio i sam Nasralah u intervjuu za televiziju Al Manar, rekavši da Hezbolah danas nema potrebu da bude u tolikoj meri u Siriji. Ostaje otvoreno pitanje zašto je Hezbolah odlučio da se sada u određenoj meri povuče.
Poznato je da mnoge zemlje na Bliskom istoku, a posebno Izrael, ne gledaju blagonaklono na njihovo prisustvo u Siriji. To se takođe odnosi i na Rusiju koja u odnosu na Asadov režim Hezbolah i Iran ne vidi kao apsolutnog saveznika. Stoga, postoji mogućnost da je upravo Rusija pod intervencijom Izraela urgirala na postepeno povlačenje Hezbolaha iz Sirije.
U kontekstu Idliba, Hezbolah, kao produžena ruka Irana, nema tolikog interesa u toj oblasti. Iran je forsirao ovu grupu, sve dok nije pogranični deo sa Libanom osvojen, kao i istočni deo Sirije koji se graniči sa Irakom. Uspostavljanjem koridora koji seže od Irana preko Iraka i Sirije do Libana Hezbolah je uspešno obavio ključni zadatak zbog kojeg ga je Irana toliko pomagao.
Takođe, ni sam Iran nije zainteresovan da se ozbiljnije uključi oko Idliba, kako ne bi pokvario svoje dobre odnose sa Turskom. To se naslućivalo još od susreta u Astani kada su predstavnici Irana jasno stavili do znanja da severozapadni deo Sirije nije od strateškog interesa za njih.
U kontekstu Idliba, Hezbolah, kao produžena ruka Irana, nema tolikog interesa u toj oblasti
Kako će se izostanak Hezbolaha u Idlibu i severnoj Hami odraziti na dalji tok rata ostaje da se vidi. Dosadašnji gubici koji broje oko 700 poginulih vojnika ukazuju da Asadu bez pomoći Irana predstoji ozbiljan izazov.
Kako bi se nadomestio nedostatak Hezbolaha, Asad je već u taj region uputio elitne Tigrove pod komandom brigadnog generala Suhajl al Hasana, koji je vodio važne operacije tokom građanskog rata u Siriji. Pored njegovih jedinica poslata je Republikanska garda i kako se spekuliše, na intervenciju Rusije Četvrta divizija koju predvodi Asadov mlađi brat Maher.
Prekidom vatre do novih operacija
Dvomesečna kampanja u pomenutim oblastima pokazala je do sada nespremnost SAA da se ozbiljnije uhvati u koštac sa pobunjeničkim grupama u severnoj Hami i Idlibu. Naneseni gubici primoraće Asada i Rusiju na nove pregovore, kako bi se uspostavio novi prekid vatre. Već je najavljeno da bi se u avgustu u Turskoj mogao održati novi samit na kojem bi učestvovali lideri Turske, Irana i Rusije.
Ankara, takođe, ima na umu da bi se Asad osvajanjem Idliba kad tad usredsredio na ostale pobunjeničke delove duž granice sa Turskom
Ankara je nesumnjivo spremna na nove pregovore, ali isto tako odlučna u pomaganju pobunjenicima u Idlibu, kako bi se sprečio prodor Asada u tu enklavu. Turska je svesna da bi pad Idliba u ruke Asada značio novi veliki talas izbeglica u njihovu zemlju, koja sada već ima tri miliona raseljenih iz Sirije. Ankara, takođe, ima na umu da bi se Asad osvajanjem Idliba kad tad usredsredio na ostale pobunjeničke delove duž granice sa Turskom. To bi na neki način moglo da ojača i poziciju Kurda u Siriji, koje Ankara vidi kao pretnju po vitalne nacionalne interese.
Zarad održavanja dobrih odnosa sa Turskom, posebno nakon početka isporuke S-400, Rusija će morati da vodi izbalansiranu politiku na liniji Ankara-Damask, kako bi obe zemlje zadržala kao njene vitalne saveznice na Bliskom istoku. Uzimajući to u obzir veliko je pitanje do koje mere je Rusija spremna da podrži Asadovu vojnu kampanju na Idlib. Turska sasvim sigurno neće dozvoliti da Asadove trupe nesmetano dođu do njenih granica, čega je svestan i Putin.
Asad, a verovatno i Rusija neće tako lako odustati sve dok ne povrate do kraja koridor M5 i uspostave potpunu kontrolu nad autoputem Damask-Alepo
SAA je u ovom momentu daleko od te granice, s obzirom da je u samom startu naišla na poteškoće, odnosno velike gubitke. Uprkos tome, možemo očekivati pokušaj SAA uz pomoć ruske vazduhoplovne podrške da do mirovnog samita po svaku cenu zauzmu što veći komad teritorije, koji bi poslužio kao karta za što bolju pregovaračku poziciju. Prekid vatre, kakav god on bio, obezbedio bi Siriji, ali i pobunjenicima da se pregrupišu i pripreme za nove sukobe, koji su neminovni, kao i krah budućeg sporazuma.
Asad, a verovatno i Rusija neće tako lako odustati sve dok ne povrate do kraja koridor M5 i uspostave potpunu kontrolu nad autoputem Damask-Alepo. Tako će Kan Šajkun, Sarakeb i Marat al Numan koji se nalaze na tom putu biti glavni kamen spoticanja i mesta oko kojih će se lomiti buduća koplja.
Takođe, Rusija će insistirati na tome da uspostavi kontrolu nad Latakijom, kako bi se u potpunosti zaštitili ruski vojnici i vazduhoplovna baza Hmejmim, koja je sve češće predmet napada sa dronovima.
Sam grad Idlib, uključujući i pogranični deo sa Turskom mogao bi da ostane u rukama opozicionih frakcija. To bi mogla biti potencijalna karta na koju bi Rusija odigrala sa Turskom, a Asad bio spreman, odnosno primoran da prihvati. Ostaje pitanje da li bi Ankara na čelu sa Erdoganom bila odlučna da načini takav ustupak.
