Turska spoljna politika trenutno se suočava sa svoja dva najveća izazova. Prvi se tiče još uvek otvorenog Kurdskog pitanja u Siriji, a drugi odnosa Turske sa Evropskom unijom nakon referenduma održanog aprila 2017. godine. Sa obzirom na trenutni razvoj situacije po oba pitanja, postoji opravdani osnov za razmatranje mogućnosti daleko većeg angažovanja Turske na Balkanu. Ono može biti kako konstruktivno tako i destabilišuće, o čemu će dalje u tekstu biti nešto više reči.
Najpre ćemo pružiti kratak uvid u izazove sa kojima se Turska na spoljnopolitičkom planu suočava.
Pored deklarativnog protivljenja opstanku Bašara al Asada na vlasti, glavna stremljenja Turske u Siriji upravljena su prema takozvanom Kurdskom pitanju. Turska nastoji da onemogući stvaranje kurdske autonomne oblasti u Siriji iz straha od separatističkih aspiracija svoje kurdske populacije koja broji oko 15 miliona i uglavnom je koncentrisana na jugoistoku Turske.
Po ovom pitanju, Turska je bila spremna da založi sva moguća sredstva. O tome jasno svedoči period između 2014. i 2015. godine, kada je Turska držala svoje granice otvorenim i omogućavala slobodan protok naoružanja i drugih vidova podrške pripadnicima Nusra fronta i Islamske države. Posebno je indikativan primer opsade kurdskog Ain al Araba, pograničnog grada poznatijeg pod nazivom Kobani. Od septembra 2014. do marta 2015. godine, turske trupe su sa granice svakodnevno i bez intervencije posmatrale pokrete militanata Islamske države.
Avgusta 2016. godine otpočinje operacija “Euphrates Shield” a kao njen zvanični cilj navodi se borba protiv Islamske države. U svom latentnom i primarnom nastojanju, da onemogući formiranje autonomne kurdske teritorije na severu Sirije i spajanje tri kurdska kantona, Afrin, Džazira i Kobani, delimično je uspela.
Turske snage su tada napravile prodor od oko 25 kilometara do Al Baba, čime su praktično onemogućile spajanje pomenutih kantona. Sem toga, Turska namerava da ostane na osvojenom komadu teritorije u Siriji, o čemu svedoči i formiranje lokalnih policijskih snaga treniranih u Turskoj.
Ipak, Turska je na jedan način tokom operacije “Euphrates Shield” doživela i poniženje. Pored nečuvenih gubitaka u vojnoj tehnici naspram inferiornije opremljenih kurdskih i islamističkih snaga (dovoljno je pomenuti 12 izgubljenih Leopard 2A4), Turska je takođe uspela da dovede barem do taktičkog saveza Rusije i SAD po pitanju Kurda.
SAD Kurde smatraju za jednog od primarnih saveznika u borbi protiv ISIS, što se naročito pokazalo tokom operacija za oslobođenje Rake. Rusija istovremeno Kurde i Kurdsko pitanje smatra kao snažan pregovarački adut naspram Turske.
Tako, SAD sve više eksponiraju svoje savetnike u jedinicama YPG (Jedinice narodne odbrane) u Manbidžu i okolini. Tako su SAD prošle godine na tursko-sirijsku granicu poslale svoje vojne savetnike odmah nakon sporadične razmene vatre između YPG i turskih snaga u pograničnoj zoni između Turske provincije Hataj i kurdskog kantona Afrin.
Istovremeno, činjenica je da je Rusija u svom nacrtu novog ustava Sirije predložila formiranje “Demokratskog federativnog sistema severne Sirije”. Drugim rečima, Rusija se barem deklarativno zalaže za kurdsku autonomiju.
Izgledi Turske za stratešku pobedu u Siriji nisu znatno bolji ni u operaciji “Olive Branch” koju je Turska pokrenula u januaru 2018. godine.
Prva faza tekuće operacije upravljena je na Afrin, kako bi se na severu Sirije formirala tampon zona. U vojnom smislu, čini se da ova faza za sada napreduje dobro, budući da se Turske trupe nalaze pred Afrinom. Međutim, populacija ovog mesta broji skoro pola miliona ljudi, uglavnom zbog velikog priliva interno raseljenih lica iz drugih krajeva Sirije. Jasno je, stoga, da će za zauzimanje Afrina Turskoj biti ispostavljena prilično visoka cena, kako u vidu međunarodne reputacije zbog neizbežnih civilnih žrtava, tako i u vidu gubitka vojnog ljudstva i resursa, budući da se ovde radi o borbi u urbanim uslovima. Sa tim u vezi, pojedini aspekti operacije Olive Branch umnogome su neprijatan podsetnik na operaciju Euphrates Shield. Tako je, primera radi, 3. februara turski Leopard 2A4 pogođen, najverovatnije, sa protiv-tenkovskom raketom 9M113 Konkurs, pri čemu je poginulo pet turskih vojnika. Istog dana je život izgubio još jedan turski vojnik, što ukupnu računicu toga dana čini veoma neprijatnom – šestorica ubijenih turskih vojnika.
Konačno ishodište ove operacije još je neizvesnije. Turski zvaničnici najavljuju da će, nakon osvajanja Afrina, ofanzivu usmeriti na Manbidž, još jedno uporište kurdskih YPG, ali za razliku od Afrina, i znatnih američkih snaga. Zvaničan stav SAD po tom pitanju je da ne namerava povlačenje iz Sirije, uz nedvosmislenu napomenu da će se njihove snage “braniti od napada iz bilo kog pravca”. Drugim rečima, Turska bi se u Manbidžu suočila sa jednom sasvim novom, do sada najsloženijom situacijom, rizikujući neposrednu konfrontaciju sa SAD. Sa druge strane, odustajući od Mandbiža, Turska bi odustala od svog strateškog i jedinog stvarnog cilja – eliminisanje svake mogućnosti za kurdsku autonomiju u Siriji.
Dakle, od javno proklamovanih aspiracija na Manbidž, Turska će po svemu sudeći morati da se zadovolji manje ili više izmenjenim status quo u Siriji u kojoj će, u doglednoj budućnosti, prevladavati ruski, i u ograničenoj, ali po Tursku dovoljno nepovoljnoj meri, američki uticaj.
Arene za nadmetanje sfera uticaja mogu se relocirati sa velikom fleksibilnošću. Ono što naspram ruskog uticaja izgubi u Siriji, Turska može pokušati da nadomesti na Balkanu.
Istovremeno, odnosi sa Evropskom unijom su u najboljem slučaju turbulentni. Nakon pobede na prošlogodišnjem referendumu, niko od evropskih zvaničnika nije uputio čestitku Redžepu Tajipu Erdoganu. Pored toga što je referendum održan u vanrednom stanju i što su njegovom održavanju prethodila masovna otpuštanja, hapšenja i potiskivanja opozicije (pomenimo hapšenja vodećih članova Narodne demokratske partije – HDP), evropski zvaničnici ukazuju i na političke nekorektne aluzije na nacistički karakter vlasti u Nemačkoj i Holandiji tokom kampanje.
Sem toga, odnosi EU i Turske mogu se okarakterisati kao odnosi ucenjivanja. Sve veći broj zvaničnika govori o de facto kraju pregovora o pristupanju Turske u EU. Istovremeno, Turska naglašava kako je od početka pregovora proteklo više 54 godina, preteći obustavom migrantskog sporazuma sa EU i odustajanjem od aspiracija ka članstvu u EU.
Ipak, teško je zamislivo da može doći do obustave odnosa između EU i Turske, sa obzirom na veliku ekonomsku i bezbednosnu međuzavisnost. Sa jedne strane, EU je najveći trgovinski partner Turske sa 44% ukupnog turskog izvoza u EU i 38% evropskog uvoza u Tursku. Ovakva statistika govori sama za sebe.
Sa druge strane, ne može se poreći da stabilnost evropskih društava i pozicija evropskog političkog establišmenta zavisi od uspešnog upravljanja migrantskom krizom. Dovoljno je pomenuti da se oko pitanja priliva migranata ujedno rešava i pitanje formiranja vlade u Nemačkoj, predvodnici EU, samim tim i njene političke budućnosti. Turska je u tom pogledu nezaobilazan partner, sa obzirom na to da je na snazi sporazum kojim se Turska obavezuje da spreči dalji priliv izbeglica sa svoje teritorije u EU. O značaju ovog sporazuma svedoči i podatak da se u Turskoj trenutno nalazi oko 3 miliona izbeglica iz Sirije, dok ih je samo u februaru ove godine pristiglo malo preko 40,000.
Stoga, jasno je da Erdogan ne namerava da obustavi odnose sa EU, već da sa Evropom iznudi bolje uslove saradnje.
Jedan od načina da se iznude bolji uslovi jeste podsticanje nestabilnosti na državama Balkana čiji je najmanji zajednički sadržalac upravo težnja ka članstvu u EU.
Ukratko ćemo rezimirati naš stav na osnovu iznetih podataka. U Siriji, Turska je dostigla prag svog uticaja preko kojeg teško može povući bilo kakav strateški značajan potez. Taj prag je jasno ucrtan od strane Rusije i SAD, još uvek dve jedine globalne sile. Ovaj stav ne gubi na validnosti, uprkos tekućim operacijama u sklopu operacije “Olive Branch” u Siriji.
Usled neispunjenih ambicija, Turska može da pokuša da svoj uticaj učvrsti na Balkanu, sa obzirom na to da tamo još uvek nisu ucrtane jasne granice turskog uticaja od strane SAD i Rusije. Time bi Turska ujedno nadomestila svoj poraz u Siriji.
Sa druge strane, pod snažnim utiskom da je marginalizovana od strane Evropske unije, Turska može da putem turbulentnih dešavanja na Balkanu afirmiše svoj značaj naspram EU. Ovo će posebno postati relevantno nakon što se migrantska kriza okonča.
Pored trenutne političke situacije u prilog gore iznetim tvrdnjama mogu poslužiti i neka od doktrinarnih opredeljenja turske spoljne politike. Stoga, još uvek može biti aktuelna koncepcija “Strateške dubine” bivšeg premijera turske Ahmeta Davutoglua, u kojoj se spoljnopolitički prioriteti rangiraju prema geostrateškoj blizini, istorijskoj relevantnosti kao i podložnosti turskom uticaju datog regiona.
U koncepciji „Strateške dubine„, Makedonija i Albanija sa Kosovom za Tursku predstavljaju prioritet prvog stepena, zatim slede Srbija i Bosna i Hercegovina, dok se Hrvatska i ostale zemlje Balkana spominju kao zemlje trećeg stepena.
Ovde naglašavamo da doktrina “Strateške dubine“ zadržava svoj značaj i onda kada se posmatra izvan konteksta sadašnjih odnosa Turske i EU i da može poslužiti kao univerzalan putokaz za političku agendu Turske. Međutim, u trenutnoj dinamici tursko-evropskih odnosa, ova doktrina može poslužiti kao znažajan putokaz turskoj politici na Balkanu.
Nadovezujući se na pomenutu doktrinu a uprkos očiglednoj zauzetosti turske spoljne politike Sirijom, treba skrenuti pažnju na neke od aktivnosti Turske na Balkanu u proteklih nekoliko godina. Jedan primer tih aktivnosti jeste obnavljanje protokola o trilateralnoj ekonomskoj i poslovnoj saradnji između Turske, Srbije i Bosne i Hercegovine 2013. godine.
Još je uputniji podatak Tursko-Srpskog poslovnog saveta po kome se broj turskih kompanija koje posluju u Srbiji sa 136 2015. godine utrostručio na 454 u februaru 2017. godine.
Naravno, ne treba skrajnuti činjenicu da je barem jedan deo ove vitalizacije ekonomske saradnje posledica dugoročne normalizacije odnosa između Srbije i Turske nakon dešavanja iz poslednje decenije 20. veka. Ipak, ekonomski uticaj se neretko može upotrebiti kao politička poluga u slučaju da razvoj situacije to zahteva.
Trenutno je na Balkanu otvoreno nekoliko pitanja sa kritičnim destabilišućim potencijalom. Prvo i najurgentnije jeste Albansko pitanje. Pitanje Makedonije koja se od prošle godine nalazi u faktičkoj paralizi usled etničkih tenzija u tom pogledu zauzima prvo mesto. Između 25 i 30 procenata stanovništva u Makedoniji čine Albanci koji pritom imaju jasne zahteve koji su ostatku stanovništva neprihvatljivi. Pored toga posebno su zabrinjavajuće izjave zvaničnika dominantno albanskih opština u Srbiji, odnosno Preševu i Bujanovcu. Slična je situacija i sa izjavama zvaničnika samoproklamovane republike Kosovo i Albanije. Koliko god bili retorički, pozivi na stvaranje Velike Albanije izazivaju burne sentimente na ovim prostorima, čime se stvara opasan konfliktni potencijal.
Prvo pitanje ujedno spada i u prioritete prvog stepena turske politike na Balkanu.
Drugo pitanje tiče se tenzija u Bosni i Hercegovini i posledično, odnosima BiH sa Srbijom. Referendum o danu državnosti Republike Srpske i potezanje tužbi pred Haškim tribunalom neki su od događaja koji mogu dovode do zatezanja međuetničkih odnosa kao i bilateralnih odnosa Srbije i BiH.
Drugo pitanje moglo bi biti od značaja i za tursku spoljnu politiku, sa obzirom na ranije pomenuti prioritet koji Srbija i BiH zauzimaju.
Ne pokušavajući da odgovorimo na pitanje da li su trenutna dešavanja endogenog ili egzogenog karaktera, samo ukazujemo na činjenicu da trenutne događaje Turska može iskoristiti u svoju korist, na račun stabilnosti u regionu.
U situaciji u kojoj se Srbija uzda u Evropsku uniju i Rusiju za spoljnopolitičku podršku, Albanija, Albanci u Makedoniji i na Kosovu obratiće se Turskoj za pomoć. Turska može iskoristiti situaciju i aktivno podržati aspiracije albanaca (mada za sada ne i javno) i izazvati sporadične sukobe u regionu.
Igrajući, po staroj oprobanoj formuli, najpre ulogu piromana, pojaviće se kao “vatrogasac” i kao neizostavan konstruktivan element od vitalnog značaja po mir i stabilnost u regionu, toliko značajnom za Evropsku uniju. Zauzvrat, EU bi mogla Turskoj da ponudi povoljnije trgovinske uslove, bezvizni režim putovanja za turske državljane (prethodno obećan ali još uvek neispunjen) i najvažnije – da prizna dužni legitimitet Erdoganu nakon održanog referenduma. Istini za volju, pomenuta formula nije strana ni drugim regionalnim i globalnim silama poput SAD i Rusije.
U Republici Srpskoj situacija je malo kompleksnija, sa obzirom na to da Republika Srpska uživa podršku Ruske Federacije. Ovde, nasuprot stvarnim ili manifestnim separatističkim težnjama Srba, Turska može stati u odbranu Bošnjaka i teritorijalnog integriteta jedne međunarodno priznate države, uprkos ranijem priznavanju nezavisnosti Kosova. I ovde se Turska može pokazati kao garant stabilnosti ali i suprotstaviti svoje ambicije ruskim interesima na Balkanu.
Sa tim u vezi, važno je istaći da i Rusija može iskoristiti destabilizaciju Balkana u svoju korist. Budući da se nalazi pod pritiskom od strane Evropske unije, jedna kriza na samoj granici EU čije razrešavanje zavisi i od Rusije bi svakako došla kao izvanredan pregovarački adut u nastojanju da se uklone postojeće sankcije.
Pri svemu tome, treba naglasiti da se turski interesi na Balkanu u velikoj meri poklapaju sa interesima SAD, naročito po pitanju održanja BiH.
Ponovo naglašavamo da se ovde ne radi o prognozi već o jednom od mogućih planova za koje nije nestvarno pretpostaviti bi Turska mogla osmisliti i realizovati na Balkanu.
Međutim, Balkan je potvrdio istinitost reči pruskog generala Karla fon Klauzevica da je “Svaki plan dobar dok se ne ispali prvi metak”. Dugoročne tenzije uvećavaju konfliktni potencijal i mogle bi odvesti u sporadične oružane sukobe. Sporadični sukobi mogli bi da dovedu do sukoba širih razmera nakon kojih bi, kao devedesetih godina, došlo do prostog zamrzavanja konflikta sa još manje pretpostavki za trajno uspostavljanje mira.
Ipak, isto tako postoji realna mogućnost da se odnosi između Turske i Srbije kao dva stožera na Balkanu razvijaju jednom konstruktivnom putanjom kojom će se sve ozbiljnija ekonomska saradnja razvijati istim pohvalnim tempom. Istovremeno, regionalnim tenzijama, koje je teško otkloniti, bi se u ime te ekonomske saradnje moglo upravljati regionalnim dijalogom.
Ovakav scenario bio bi moguć ukoliko je Turska izvukla pouku iz svog vojnog angažmana u Siriji, gde je od zvanične politike “Nula neprijatelja u susedstvu” izgubila svoje najznačajnije partnere.
Sa time u vezi, kao primer koji može ukazati na uzdržanost Turske po pitanju međuetničkih tenzija na Balkanu ističe se i suzdržanost prilikom održavanja referenduma o danu državnosti u Republici Srpskoj koji je održan 25. septembra 2016. godine. Iako je referendum naišao na oštru reakciju gotovo svih zapadnih zvaničnika, ovoga puta je izostala javna osuda od strane Turske.
Ono što je svakako sigurno jeste da je dinamika odnosa velikih sila, malih država, naroda i etničkih grupa na Balkanu takva da je veoma nezahvalno davati bilo kakve prognoze. Kao realni ostaju samo pokušaji da se na osnovu dosadašnjih dešavanja stvori što je više moguća bistrija i šira perspektiva iz koje se trenutni događaji posmatraju.
