Nekoliko hiljada američkih vojnika biće povučeno iz Iraka i Avganistana u naredna dva meseca. Ako je suditi prema izjavi komandanta Američke centralne komande generala Frank McKenzie, trenutnih 5200 vojnika u Iraku biće svedeno na oko 3000, dok će u Avganistanu postojećih 8600 vojnika biti redukovano na 4500.
Ovakva izjava u ovom momentu ne dolazi slučajno, ako uzmemo u obzir činjenicu da se upravo u novembru održavaju predsednički izbori u SAD. Trampu je potreban nekakav uspeh na spoljnopolitičkom planu, pa je najava o povlačenju dela vojnika karta na koju bi mogao da igra u finalnoj završnici kampanje.
Još u prethodnoj kampanji za svoj prvi mandat Tramp je obećao da će okončati, kako je on rekao, „beskonačne ratove“, misliće upravo na one koji se vode na Bliskom istoku.
„Beskonačni ratovi“
Američka čizma u Avganistanu nalazi se od 2001. godine. Njihov inicijalni zadatak bio je svrgavanja Talibana sa vlasti u Kabulu, koji su godinama pružali utočište militantima iz redova Al Kaide. Do njihovog svrgavanja je lako došlo, ali ono što je usledilo nakon toga jeste ulazak u jednu spiralu nasilja, koja se ogledala u vidu konstantnih gerliskih napada na američke i NATO trupe, u kojima su poginuli hiljade vojnika. Nepunih 20 godina kasnije, Talibani kontrolišu nikada veću teritoriju u Avganistanu, a njihova snaga i brojnost nalazi se na istorijskom maksimumu.
Američka administracija na čelu sa Trampom svesna je te činjenice i vidi pregovore sa Talibanima, zajedno sa postepenim povlačenjem iz te zemlje kao jedini način da se izađe iz avganistanskog „krvlju začaranog kruga“. Rat je od momenta kada su prve bombe i krstareće rakete pale na Avganistan 7. oktobra 2001. godine, koštao SAD 2 triliona dolara i oko 2,400 života.
Talibani kontrolišu nikada veću teritoriju u Avganistanu, a njihova snaga i brojnost nalazi se na istorijskom maksimumu
Svi pokušaji da se uspostavi jedna stabilna država propali su. Posle skoro 20 godina, stanovništvo i vlast opstaju zahvaljujući međunarodnoj pomoći. Sve vitalne institucije u potpunosti su nefunkcionalne i da stvar dodatno bude gora, zahvaćene ogromnom korpucijom na svim nivoima.
Na drugoj strani, SAD su izvele invaziju na Irak 2003. godine, kako bi se oborio režim Sadam Huseina. Kratkotrajna kampanja na kraju se pretvorila u još jedan „beskonačni“ rat, koji je sa sobom nosio iznova nove žrtve, dok je zemlja konstantno tonula u sve izaženije podele u društvu, ekonomske i političke probleme.
Američke trupe odlaskom iz Iraka 2011. godine ostavile su iza sebe nesređenu državu zajedno sa vojskom, koja nije bila u stanju da se izbori sa rapidnim usponom militanata na svojoj teritoriji. Svesna slabosti iračke vojske i celokupne države koja je došla u potpunosti do izražaja nakon povlačenja SAD, takozvana Islamska država iskoristila je jedinstvenu priliku da izvrši sveopšti napad na državne snage.
Američke trupe odlaskom iz Iraka 2011. godine ostavile su iza sebe nesređenu državu
Pad Mosula, a zajedno sa njim i drugih delova teritorije ukazivao je na to da je ulazak Islamske države u Bagdad pitanje momenta. Kako ne bi došlo do tog scenarija, tadašnji predsednik Barak Obama 2014. godine odlučuje da vrati američke vojnike u Irak, da bi tamošnjim trupama pomogao da povrate kontrolu nad zemljom koja se nalazila u vojnom smislu pred kolapsom.
Nema sumnje da je povratak SAD, ali i iransko formiranje šiitskih milicija u Iraku bilo presudno za poraz Islamske države u teritorijalnom smislu 2017. godine. Međutim, i posle formalne pobede, američka administracija ništa nije uradila u pravcu povlačenja svojih vojnika iz te zemlje.
Jedan od glavnih razloga je taj što se dolaskom Trampa na vlast kao jedna od glavnih pretnji na njegovoj agendi našao Iran, koji svoj veliki uticaj ne samo da ima u Iraku, već svuda na Bliskom istoku gde se nalaze šiitske milicije. Irak kao strateški važna zemlja koja deli svoju granicu sa Iranom za Trampa je bila idealna geostrateška pozicija odakle bi se vodila strategija zauzdavanja daljeg širenja iranskog uticaja.
Sve izraženije tenzije na liniji SAD-Iran najviše oseća Irak koji se od početka nalazi između dve vatre, strahujući da će postati poligon za vojno sukobljavanje dveju zemalja. Tako nešto nije realno u ovom momentu, pogotovu nakon najave Trampa da će povući deo svojih vojnika.
Zaključak
Spuštanje na oko 3000 vojnika dobar je znak ka jednoga dana konačnom odlasku SAD iz Iraka. Ipak odlazak sa sobom nosi i neke svoje rizike. Islamska država jeste poražena u vojnom smislu, dok u organizacionom ona itekako postoji. Njeno delovanja sada se zasniva na gerilskom obliku ratovanja, načinu koji je bio karakterističan na početku njihovog postojanja.
Smanjenje američkih vojnika, Bela kuća pravda time da su iračke snage dovoljno osposobljene da se same nose sa terorizmom u svojoj zemlji
Poučeni iskustvom iz nedavne prošlosti militanti bi ponovo mogli da iskoriste američko povlačenje i u nekom momentu probaju da izvrše frontalni napad na čitav bezbednosni aparat.
Smanjenje američkih vojnika, Bela kuća pravda time da su iračke snage dovoljno osposobljene da se same nose sa terorizmom u svojoj zemlji. Opravdanih sumnji za takvu tvrdnju itekako ima, jer je teško reći da je iračka regularna vojska uspela da se dovoljno reorganizuje i reformiše od 2017. godine. Stoga će SAD nastaviti delimično da asistiraju u manjim akcijama usmerenim protiv ćelija Islamske države, što će za iračku vojsku biti od ne tako malog značaja.
Ipak to na kraju ukazuje da o potpunom povlačenju iz Iraka u ovom momentu nema govora, već da je reč o delimičnom koje je više učinjeno u svrhu Trampove predizborne kampanje. Trenutni američki predsednik, čiji je novi mandat prilično neizvestan, nije voljan da do kraja sprovede svoje obećanje o okončanju „beskonačnih ratova”, koje je dao u trci za svoj prvi mandat.
Jedan od razloga je Iran, koji bi potpuni odlazak SAD iz Iraka nesumnjivo iskoristio za dodatno širenje svog uticaja u toj zemlji, kako direktno, tako i preko njihove produžene ruke, šiitskih milicija.
Ne tako srdačni odnosi između Pentagona i Trampove administracije dodatno onemogućavaju da se vojska u potpunosti izvuče sa Bliskog istoka. Opšte je poznato da Pentagon zagovara znatno rigidniji pristup i da se protivi većem povlačenju kako sa Bliskog istoka, tako i sa Afričkog kontinenta.
Odlaskom SAD iz Avganistana Talibanima se po prvi put od 2001. godine otvara mogućnost da u veoma kratkom roku savladaju regularne snage
Kada je reč o Avganistanu, situacija je daleko alarmantnija što se povlačenja tiče. Sporazum SAD sa Talibanima ubrzao je njihovo odlazak iz Avganistana. Ono što je sporazum predviđao jeste povlačenje prvih 5000 vojnika u narednih 135 dana. Ostalih, oko 7000, trebalo bi da napusti Avganistan u narednih 14 meseci. Navodno, Talibani su za uzvrat obećali da će sprečiti prisustvo Al Kaide u toj zemlji, kao i da će raditi na otklanjanju drugih radikalnih skupina, koje predstavljaju pretnju po američke interese.
Odlaskom SAD iz Avganistana Talibanima se po prvi put od 2001. godine otvara mogućnost da u veoma kratkom roku savladaju regularne snage, isto onako kao što je pola veka ranije to učinio Severni Vijetnam. Vlast u Kabulu je svesna toga, zbog čega ujedno i leži nezadovoljstvo povodom američko-talibanskog sporazuma. SAD, makar u javnosti, izražavaju nadu da će u narednom periodu doći do nekakvog održivog sporazuma na relaciji Kabul-Talibani, koji bi se ogledao u nekom obliku podele vlasti.
Takav dogovor ukoliko bi se postigao, teško je održiv dugoročno gledano. Stoga, čini se da bi odlazak američkih i ostalih trupa samo dodatno ohrabrio Talibane u ostvarivanju dugo iščekivanog cilja- preuzimanja vlasti pre ili kasnije. Zbog toga, ostaje da se vidi da li će SAD u potpunosti napustiti Avganistan ili će ipak sa određenim brojem vojnika ostati u svrsi, kako oni to kažu, savetovanje.
