Od početka građanskog rata severoistok Sirije mahom je bio prepoznatljiv po bitkama koje su se od te 2011. godine na tom području vodile. Prvo između provladinih snaga i tadašnjih pobunjenika, a kasnije po prisustvu takozvane Islamske države i bitkama koje su se vodile između njih i Kurda potpomognutih od koalicije predvođene SAD.
Porazom militanata ove zloglasne terorističke organizacije, makar u frontalnom smislu gledano, tu oblast zaposednuli su razni akteri. Veći deo ostao je pod kontrolom koalicije Sirijskih demokratskih snaga (SDF) većinskih sačinjenih od Kurda, dok je onaj severozapadni u rukama turske vojske koja je to zauzela u operaciji protiv Kurda ironično nazvanoj „Proleće mira“.
Koalicija SDF za svoj opstanak na istoku Sirije duguje zapadnim zemljama, prevashodno SAD koje imaju najjače prisustvu u tom regionu. Razlog njihovog podržavanja može se prevashodno naći u geostrateškoj poziciji ovog dela Sirije. Njegovu važnost prepoznali su i Rusija, Iran, Turska, ali i Francuska koja ovu oblast kroz saradnju sa Kurdima vidi kao mogućnost za jačanje svoje pozicije i ostvarivanje određenih geopolitičkih interesa.
Tako je početkom aprila za mnoge u iznenadnu posetu na severoistok Sirije doputovao francuski izaslanik koji se očekivano sastao sa predstavnicima Kurda i Arapa iz ovog dela. Već sredinom aprila usledila je nova poseta, ovoga puta delegacije Ministarstva spoljnih poslova Francuske. Mesto susreta, slučajno ili ne, bio je Kamišli i to baš u trenutku kada u tom delu vlada izrazita napetost između kurdskih milicija i provladinih snaga koje drže jedan deo ovog mesta.
Francuska će sasvim sigurno pokušati što je moguće više da se pozicionira u Siriji
Kurdski predstavnici kako oni iz sastava Demokratske unije (PYD), ali i Kurdskog nacionalnog saveta dobili su tom prilikom poziv da posete Pariz i sastanu se sa predsednikom Makronom. Takav poziv otvorio je ne samo vrata za produbljivanje međusobne saradnje, već i eventualno novu etapu u Francuskoj spoljnoj politici u ovom regionu.
Francuski interesi za Siriju nisu novost, oni su u manjem ili većem obimu bili izraženi tokom čitavog prošlog veka, ali kada je reč o period od početka građanskog rata, može se reći da je 2015. godina bila neki novi početak. To im je omogućilo formiranje pomenute koalicije SDF, koja je pored SAD veliku podršku crpila i od Francuske, kako u vojnom smislu kroz pobede nad takozvanom Islamskom državom, ali i političkom.
Pariz u ovom momentu na tlu sirije ima oko 200 vojnika koji su raspoređeni kod brane Tišrin južno od Manbiža, gde se ujedno nalaze i američke trupe. Njihova uloga, makar prema tvrdnjama zvaničnih vlasti, ogleda se u pružanju obuke kurdskim borcima, ali ne i direktnim uključivanjem u borbene zadatke.
Dublje uključivanje Francuske dolazi ujedno u momentu kada SAD preispituju svoje dalje prisustvo u ovoj zemlji
Prisustvo Francuskih vojnika u Siriji, ali i Makronov poziv Kurdima za bilateralni susret ukazuje da Francuska u vremenu koje dolazi ima za cilj jačanje prisustva ne samo u Siriji već i šire. Krajnji istok Sirije, koji godinama unazad nije pod kontrolom Asadovih trupa, ne samo što je geostrateški važan, već je i bogat naftnim resursima što ga čini dodatno interesantnim.
Saradnja sa Kurdima bi mogla tako ujedno da obezbedi francuskim naftnim kompanijama određene projekte, ali i drugim firmama na polju obnavljanja infrastrukture koja je znatno uništena kao posledica rata.
Dublje uključivanje Francuske dolazi ujedno u momentu kada SAD preispituju svoje dalje prisustvo u ovoj zemlji i kada je ujedno broj vojnika značajnije manji nego što je to bilo pre nekoliko godina. Iako Francuska i SAD dele zajedničko viđenje u pogledu vladajućeg režima u Damasku na čelu sa Asadom, na terenu je ujedno i međusobna borba za uticaj, isključivo na krajnjem istoku Sirije. Dodatno bitnim ovaj region za Francusku čini i to što je tradicionalno francusko prisustvo u Libanu znatno manje, s obzirom na sve izraženiji uticaj Irana u ovoj zemlji.
Francuska će sasvim sigurno pokušati što je moguće više da se pozicionira u Siriji, a jačina te pozicije zavisiće prevashodno od tog koliko su SAD zainteresovane da to prihvate. Iako SAD mogu biti u pojedinim segmentima otežavajući faktor za Francusku, američko eventualno potpuno napuštanje Sirije ne bi išlo u prilog Parizu.
U tom sučaju to bi značilo da bi ona morala da podnese daleko veći teret, prevashodno u vojnom smislu kroz uključivanje u borbu protiv ćelija takozvane Islamske države, pomoć Kurdima, ali i kroz odvraćanje iranskog, turskog i ruskog uticaja.
