U noći 29. aprila nekoliko jakih eksplozija pogodilo je Siriju tolike jačine da je čak Evropsko-mediteranski seizmološki centar zabeležio potres jačine 2,6 Rihterove skale. U napadu je navodno stradalo najmanje 40 ljudi, od kojih su veći deo činili Iranci. Eksplozije su se istovremeno dogodile na tri lokacije, u okviru baze 47. brigade Sirijske arapske armije i skladišta naoružanja Salhab u provinciji Homs, dok je registrovana u okviru vojnog aerodroma Nažrab u Alepu.
Glavni uzrok ove serije eksplozije jeste strano bombardovanje za koje niko do sada nije preuzeo odgovornost. Regionalni i svetski mediji upirali su prste u Izrael, SAD, pa i Veliku Britaniju da stoje iza ovog slučaja. Na lokacijama koje su bile meta napada odavno je zabeleženo prisustvo pro-vladine milicije Hezbolah koju Iran svesrdno pomaže u Siriji. Najveća eksplozija bila je upravo u okviru baze 47. brigade, inače od ranije poznato mesto koje Hezbolah koristi kao jednu od svojih baza i ujedno za skladištenje naoružanja.
Izvor blizak listu The New York Times rekao je da su u napadu uništene Hezbolahove rakete, kojih je bilo oko 200 komada. Nekako se ova informacija poklapa sa onom od prethodnog dana gde je jedan sirijski kargo avion Il-76 napustio iranski međunarodni aerodrom Mehrabad sletevši u provinciji Hama. Isti ovaj avion je 22. aprila poleteo sa istog civilno/vojnog aerodroma u Teheranu, međutim, tada je sleteo u provinciji Alepo, što opet koincidira sa lokacijom bombardovanja.
Možemo reći da ovaj vazdušni most koji povezuje Iran sa Sirijom datira još od početka rata, ali se stvara utisak da su letovi postajali sve intenzivniji kako se građanski rata sve više razbuktavao, a strani faktor sve više uplitao.
Najviše pažnje ovim letovima posvećivao je Izrael, koji slanje naoružanja u Siriju, a posebno Hezbolahu vidi kao pretnju po nacionalnu bezbednost, s obzirom na dugogodišnje loše bilateralne odnose sa Iranom. Iako Izrael nije stao iza poslednjeg bombardovanja, sve ukazuje na to da je ovakvu jednu akciju mogla da sprovede samo ta zemlja koja godinama, a sve učestalije u poslednjih nekoliko meseci bombarduje položaje u Siriji.
Ustaljena je praksa kod Izraela da ne preuzima odgovornost, ali ni da demantuje nakon izvršenog vojnog zadatka.Pravi primer za to je bombardovanje sirijskog nuklearnog reaktora 2007. Iako je od starta bilo jasno da Tel Avi stoji iza ovog napada, konačno priznaje usledilo je tek 10 godina kasnije. Kada je reč o bombardovanjima tokom građanskog rata, Netnjahu se svega jednom oglasio, priznavši da njegova zemlja stoji iza nekoliko desetina napada u Siriji.
Gledajući poslednji napada, Britanija i SAD u startu su se ogradile, negirajući bilo kakvu umešanost. Dva su razloga zašto su ubrzo nakon bombardovanja ove dve zemlje u medijima našle kao mogući počinioci. Prvi je taj što su se na pojedinim Twitter profilima pojavile fotografije ostataka GPS navođene bombe GBU-39B. Međutim, isti te bombe poseduje i Izrael, tako da ukoliko su fotografije autentične izvesnije je da su izraelskog porekla.
Nedugo nakon što se napad dogodio neki sirijski mediji naveli su da su SAD napale provladine snage sa višecevnim modularnim raketnima lanserima HIMARS iz oblasti Al Tanf blizu granice sa Jordanom, gde SAD imaju svoju bazu. Napad je po njihovom gledištu izveden kao odmazda za skorašnji napad provladinih snaga na Kurde preko reke Euftat. Možemo reći da je ovaj zaključak donet prilično brzopleto, ako uzmemo u vidu činjenicu da rakete sa HIMARS po svojim TT karakteristikama nisu stanju da pogode gore pomenute mete. Jedini sistem sličan HIMARS koji bi mogao da pogodi položaje u Hami i Alepu jeste ATACMS, ali do sada nisu postojale informacije o njihovom postojanju na tlu Sirije.
Slučajno ili ne, svega 24h nakon napada u Siriji Izrael je izašao sa navodnim obaveštajnim podacima koji ukazuju da se Iran ne pridržava Nuklearnog sporazuma potpisanim 2015. za vreme administracije Baraka Obame. Međutim, ako se malo bolje analizira ono što je Netanjahu predočio javnosti, može se zaključiti da jasne dokaze da je Teheran prekršio sporazum iz 2015. nema ni on ni međunarodni posmatrači. Od svega popezno izloženog u udarnom terminu jasno je samo ono što je već odavno bilo poznato, da je Iran želeo da dođe do nuklearnog oružja.
Ako pogledamo seriju izraelskih bombardovanja u Siriji, možemo videti da su svaki put primarna meta napada bili položaji šiitskog Hezbolaha, a najmanje Sirijska arapska armija koja je više bila kolateralna šteta zbog uske saradnje sa ovom milicijom. Otuda se sve više čini da Netanjahu i njegova administracija nemaju toliki problem sa ostankom Asada na vlasti, već sa Iranom koji je iskoristio građanski rat u Siriji kao priliku da kroz šiitske proksi grupe jača uticaja na Bliskom istoku.