Na međunarodni aerodrom „Rafik Hariri“ u Bejrutu američki strateški transportni avion C-17 Globemaster III sleteo je 13. februara sa tovarom namenjenim za Oružane snage Libana. Ubrzo nakon njegovog sletanja, došlo se do saznanja da je reč o BAE Systems-ovim laserski vođenim vazduhoplovnim raketama APKWS (Advanced Precision Kill Weapon Systems).
U pitanju je precizno vođena municija koja je namenjena za turboprop laki jurišni avion Embraer A-29 Super Tucano i lake jurišne helikoptere MD 530G sa kojima je Liban opremljen. Raketa APKWS kalibra 70 mm pripada jeftinijem paketu naoružanja. Njena glavna namena je eliminisanje lakih oklopnih ciljeva i neoklopljenih vozila.
Trenutno gledano na tržištu, ove rakete spadaju u jedne od najjeftinijih iz porodice precizno vođene municije. Može se reći da je APKWS možda najbolje rešenje za ekonomski slabije zemlje sa malim budžetima za odbranu. Prema tome, ne čudi zbog čega se Liban odlučio baš za njih.
Libanu je ukupno prodato 2000 raketa u vrednosti 16 miliona dolara, koji su deo ugovora o kupovini šest A-29. Ugovor sa Libanom potpisan je u maju 2015. godine, a do njene finalizacije došlo je u maju 2018. godine, kada je isporučen poslednji avion.
Pored raketa APKWS i mitraljeza 12,7 mm, nije poznato da li je Liban nabavio laserski vođene bombe GBU-58 Paveway II, GBU-12 i rakete AGM-114 Hellfire. Ovaj paket naoružanja predstavlja skuplju varijantu, tako da je malo verovatno da se Liban odlučio za ove tipove.
Uprkos novoj vladi, SAD i zapadne sile nastavljaju da vojno pomažu Liban
Uprkos značajnom prošlogodišnjem uspehu Hezbolaha na parlamentarnim izborima, SAD i dalje ostaju posvećene naoružavanju Libana. Time je jasno poslata poruka novoj vladi koja je formirana tek pre malo više od nedelju dana, da su SAD spremne da nastave da ulažu u Liban, iako je uloga Hezbolaha u vlasti jača nego ikad.
Od 2005. godine, SAD su uložile više od 2,3 milijarde dolara za pomoć Oružanim snagama te zemlje. Reč je o jednoj širokoj lepezi u vidu isporuke municije, tenkova, oklopnih vozila, mini bespilotnih letelica, helikoptera, lakih borbenih aviona i patrolnih čamaca.
Značajan geostrateški položaj zemlje koja izlazi na Mediteran može se videti kao jedan od razloga zbog čega SAD nastavljaju kroz naoružavanje da utiču na unutrašnju politiku Libana. Takođe, pojedini zvaničnici u američkim političkim i vojnim krugovima smatraju da bi se naoružavanjem regularne vojske mogao zauzdati uticaj Hezbolaha u Libanu.
Međutim, slanje ubojitih sredstava zapravo je direktna pomoć šiitskoj miliciji Hezbolah koja je od strane SAD označena kao teroristička organizacija. Ova grupa nesumnjivo ima itekako veliku ulogu ne samo u vođenju unutrašnje i spoljne politike, već i u samoj vojsci.
Godinama unazad mnoge fotografije svedočile su o prisustvu američke tehnike u rukama Hezbolaha. Dok se vlada u Bejrutu pravdala kako nema veze sa tehnikom koja se nalazi u vlasništvu ove šiitske milicije, u isto vreme SAD su pretile da bi iz tog razloga moglo doći do prekida pomoći.
Posebno je to pitanje došlo do izražaja dolaskom na vlast predsednika Donalda Trampa. On je u više navrata najavljivao smanjenje pomoći bliskoistočnim zemljama, koja je viđena još od strane prethodne administracije kao mehanizam za zauzdavanje Irana u regionu.
Ne treba zaboraviti da su i mnoge druge zapadne zemlje zainteresovane za Liban. Velika Britanija je jedna od zemalja koja već godinama pruža vojnu pomoć ovoj mediteranskoj zemlji. Iako je njena politika po tom pitanju tajnovitija u odnosu na američku, nije ni zanemarljiva. Ova zemlja godinama radi na obučavanju regularnih pograničnih snaga u cilju borbe protiv raznovrsnih ekstremističkih grupa.
Pored obuke, koja je obavljana na tlu Velike Britanije, a koja nije nikada priznata od strane vlasti u Londonu, isporučivana je i vojna tehnika. Poznato je da su oružane snage primile najmanje 320 terenskih vozila Land Rovers, 30 montažnih osmatračnica za obezbeđivanje granice, zaštitne prsluke za graničare, kao i mnoga druga oprema u vrednosti od 61,5 miliona funti.
Pokušaj Irana da preko naoružanja utiče na Liban
I dok su zapadne zemlje najistaknutije u pomoći Libanu, Iran već godinama pokušava da kroz eventualno slanje naoružanja utiče na donošenje nekih bitnih odluka u toj zemlji. Poznato je da Teheran preko svog saveznika Hezbolaha utiče na mnoge odluke u Bejrutu. Naoružavanjem, dodatno bi se nesumnjivo taj uticaj intezivirao, čega je Bejrut itekako svestan.
Kako se ne bi zamerili zapadnim partnerima, Liban je do sada oklevao da zarad dotoka naoružanja sa zapada, izbegava dotok naoruažanja iz Irana. U poslednje vreme, primećeno je doleko veće insistiranje Teherana da Bejrut ipak prihvati određenu vrstu naoružanja iz te zemlje.
Da sve ide u tom pravcu govori i poseta iranskog ministra spoljnih poslova 10. februara, nedelju dana nakon što je formirana nova vlada na čelu sa premijerom Saad Haririjem. Muhamed Džavad Zarif rekao je novinarima na aerodromu u Bejrutu da je Iran spreman vojno da pomogne u svim sferama, ukoliko Liban pokaže spremnost za tako nešto. Ova izjava dolazi svega dva dana nakon što je Hezbolah javno urgirao da Liban prihvati protivvazdušne raketne sisteme koje Iran nudi.
Neuspeli pokušaji Rusije da se vojno približi Libanu
U ovoj prilično zamršenoj geopolitičkoj igri, koja očito ide najviše na štetu Libana, ne treba zaboraviti i ulogu Rusije. Rusija odavno teži da sa Libanom ostvari čvršće ekonomske, političke pa i voje veze. Ovakva politika Moskve poklapa se sa sve većim širenjem uticaja na Bliskom istoku koji je zamajac dobio nakon uspešne vojne kampanje u Siriji.
Više od 10 godina Rusija na razne načine pokušava da uspotavi neki vid vojne saradnje sa Libanom. Od 2006. godine to je izgledalo daleko teže, nakon što su SAD odobrile 1,5 milijardi dolara vojne pomoći. Uprkos sve jačoj ulozi SAD, Rusija je krajem 2008. godine pokušala sa eventualnom isporukom 10 polovnih aviona MiG-29, što je na kraju Bejrut odbio.
Dve godine kasnije, Rusija je probala ponovo da proda naoružanje koji bi bio kupljen kreditom od Saudijske Arabije, međutim i tada, kao 2008. godine Liban je, verovatno pod pritiskom, odbio takvu ponudu. U februaru 2017. godine Moskva je ponudila ugovor Libanu o isporuci naoružanja u vrednosti od 1 milijarde dolara. Predsednik Libana, Mihael Oun, navodno je prihvatio tada ovu rusku ponudu, ali je ponovo pod pritiskom SAD došlo do ootkazivanja.
Upornost Rusije dala je na kraju rezultate, ali daleko manje od očekivanih. Krajem novembra 2018. godine, Liban je konačno prihvatio pomoć Rusije u vrednosti od svega 5 miliona dolara. Prvobitno je bilo planirano da taj novac bude uložen u Oružane snage, ali zbog ponovne intervencije SAD novac je ovog puta preusmeren na ministarstvo unutrasnjih poslova, odnosno policiju.
Jasno da vojna saradnja sa Libanom ne ide u pravcu kako bi to Moskva želela. Zbog toga njen fokus premešten je više na polje ekonomije i trgovinske razmene koja je u poslednjih nekoliko godina u porastu. U prilog tome govore brojni ugovori koji su potpisani, njihov rezultat vidi se kroz cifre koje pokazuju da se trgovina sa Rusijom skoro udvostručila u periodu između 2012. I 2017. godine.
Ipak to ne znači da je Rusija odustala od veće saradnje sa Libanom. Moksva će nastaviti da podrobno motri na američko prisustvo u toj maloj zemlji, koja broji šest miliona stanovnika. Bilo koji vid povlačenja SAD ili neke druge zemlje u vojnom smislu, Moksva će sasvim sigurno iskoristiti da popuni novonastali vakum.
Bejrut mora da vodi izbalansiranu politiku
Nova vlada koja je u Libanu formirana 9 meseci nakon izbora i političkog vakuma suočiće se u budućnosti sa pritiscima kako sa zapada, tako i sa istoka, uključujući Iran, Izrael i Rusiju kao glavne igrače.
Ne treba zaboraviti ni Saudijsku Arabiju koja ovu zemlju na Mediteranu vidi kao svoju sferu interesa (što se može videti kroz ponudu kredita od jedne milijarde dolara) i pogodno tle za obračunavanje sa Iranom.
Liban je sasvim sigurno voljan da prihvati vojnu pomoć Irana, ali je isto tako svestan da bi ga to odvelo u političku krizu sa zapadnim zemljama koje igraju veliku ulogu. Pored toga, to bi dalje moglo da vodi do daljeg pogoršavanja odnosa sa Izraelom.
Čvršća saradnja na relaciji Bejrut-Teheran i dalje jačanje Hezbolah na jugu zemlje, moglo bi dovesti do novog libansko-izraelskog rata, što nijedna strana sasvim sigurno ne priželjkuje.
Bejrut ne priželjkuje ni zatvaranje zapadne “slavine” i uvođenje eventualnih sankcija, ukoliko bi se potpisao neki opsežniji vojno-tehnički ugovor sa Rusijom.
Stoga, Libanu ne preostaje ništa drugo nego da kao i do sada vodi izbalansiranu politiku koliko god to bilo moguće u tako nezahvalnoj poziciji.