Velika eksplozija koja je zadesila Bejrut u kasnim popodnevnim časovima 4. avgusta na prvi pogled izgledala je poput onih iz Hirošime i Nagasakija pre tačno 75 godina. Udarni talas koji je praktično zbrisao čitavu oblast oko luke, u rasponu od 8 km, ostavio je za sobom pored razornog prizora preko 200 poginulih, 6000 povređenih i preko 300 000 nedužnih ljudi bez krova nad glavom.

https://www.facebook.com/193584340666032/videos/3167723816606604/

U prvim satima dok su spasilački timovi i volonteri izvlačili ljude zarobljene u ruševinama nakon druge razorne eksplozije, sve je izgledalo da je reč o još jednom u nizu terorističkih napada koji su decenijama unazad bili daleko učestaliji od industrijskih ili prirodnih katastrofa.  

Još od 2013. godine ovaj opasan materijal nalazio se u luci, u neposrednoj blizini gusto naseljenog kvarta

Ipak, ispostaviće se, makar prema dosadašnjoj istrazi, da je reč o nesreći izazvanoj eksplozijom preko 2750 tona amonijum nitrata u bejrutskoj luci. Još od 2013. godine ovaj opasan materijal nalazio se u luci, u neposrednoj blizini gusto naseljenog kvarta.

Kako je amonijum nitrat još pre sedam godina dospeo u Bejrut nije i dalje razjašnjeno. Trenutni izveštaji ukazuju da je te 2013. godine ruski državljanin po imenu Igor Greguškin dobio unapred najmanje miliona dolara da preveze ovaj opasan teret iz Gruzije do Mozambika.

Na tom putu kroz Mediteran brod je zastao u luci u Bejrutu kako bi navodno pokupio određene mašine. Do problema je došlo kada je posada odbila da plati nadoknadu za pristupanje luci, što je rezultiralo hapšenju  posade koja je u pritvoru provela 11 meseci.

Luka u Bejrutu nakon eksplozije (foto: AFP)

Ono što je posebno interesantno jeste odsustvo bilo kakvog poziva iz Mozambika, države gde je tovar trebao da završi i za čiji je transport novac već bio prebačen. Da li se zaista Mozambik nije raspitivao o svojoj robi ili libanska vlada taj deo želi da zataška, ostaje nejasno. Ne treba nikako isključiti ni mogućnost da je amonijum nitrat zapravo bio namenjen Libanu, a da vlast sada nakon tragedije želi sebe da liši bilo kakve odgovornosti.

Predsednik Libana Majkl Oun odmah je požurio u tom pravcu sa izjavom da on kao predsednik nema ovlašćenja nad upravljanjem lukom, ali isto tako nije propustio da naglasi da je najverovatnije reč o „stranoj umešanosti“. Na koga je mislio, nije rekao, ali se u danima koji su dolazili među osumnjičenima od strane pojedinaca našla i šiitska milicija Hezbolah koja je deo vlasti u Libanu i koja navodno ima velike ingerencije nad upravljanjem lukom. Naravno da je Hasan Nasralah, lider Hezbolaha odbacio bilo kakvu vezu sa ovim razornim materijalom i njenim „dizanjem u vazduh“.

Luka u Bejrutu nakon eksplozije (foto: AFP)

Međusobne optužbe za eksploziju nizale su se iz dana u dan, dok u isto vreme  niko od čelnika države nije došao na lice mesta gde je šteta procenjena na čak 15 milijardi dolara. Ipak, jedan političar je došao, ali iz inostranstva, Emanuel Makron, predsednik Francuske, države  pod čijim poretktoratom je Liban bio nakon Prvog svetskog rata.

Preko 50 000 stanovnika potpisalo peticiju kojom se zahteva stavljanje Libana pod francuski protektorat u trajanju od 10 godina

Civilno stanovništvo decenijama ogorčeno korumpiranom vladavinom istog establišmenta videlo je godine pod Francuskom kao „slavne“ dane za njihovu državu. Tako je preko 50 000 stanovnika potpisalo peticiju kojom se zahteva stavljanje Libana pod francuski protektorat u trajanju od 10 godina.

Makron u poseti Libanu nakon eksplozije (foto: DW)

Izlazak na ulice Bejruta i obračuni sa policijom i vojskom uprkos objavljenom policijskom času nakon eksplozije bio je još jedan način da se demonstranti obračunaju sa vlašću. Protesti protiv vlade počeli su u oktobru prošle godine, što je rezultiralo podnošenjem ostavke premijera Saad Haririja.

Eksplozija – kap koja je prelila čašu

Eksplozija u luci bila je samo kap koja je prelila čašu pored već dovoljno nagomilanih problema kakav je nagli skok cene hrane, borba sa korona virusom, pad vrednosti valute za 80%, nagomilani javni dug od 92 milijardi dolara, što je 160% u odnosu na bruto domaći proizvod te zemlje. Akumulirani i opravdani bes stanovništva vlast je ovoga puta morala da uzme u obzir, pa je tako čitava vlada 10. avgusta podnela ostavku.

Decenijama unazad, Liban kao država ne može da se izbori sa političkim i ekonomskim problemima koji su se iz godine u godinu samo gomilali. Bejrut koji je nekada smatran Parizom na Bliskom istoku, oličen kosmopolitskim duhom, danas zajedno sa svojom državom Liban podseća na nekadašnju Vajmarsku republiku kojoj preti potpuni politički i ekonomski raspad.

Kraj građanskog rata 1990. godine doneo je mir, ali ne i prosperitet zemlje

Iako nesumnjivo prvi problemi datiraju još od povlačenja prvih granica na Bliskom istoku nakon Prvog svetskog rata, prvi veliki problemi koji su uzdrmali čitavu zemlju usledili su izbijanjem građanskog rata 1975. godine koji je trajao većim ili manjim intezitetom do 1990. godine.

Strane vojne intervencije regionalnih sila poput Sirije i Izraela bile su samo ulje na već dovoljno razbuktalu vatru. Koliko je stanovništvu tadašnji građanski rat bio već dovoljno mučan govori to da su domaće, ali i okupacione snage koje su ulazile u Bejrut dočekivane kao oslobodilačke, u nadi da će ko god to bio povratiti davno izgubljeni mir. 

Građanski rat u Libanu (foto Getty Image)

Kraj građanskog rata 1990. godine doneo je mir, ali ne i prosperitet zemlje. Podeljena vlast po religijskoj osnovi na šiite, sunite i hrišćane donela je samo privid stabilnosti. Slabost ove zemlje na strateški važnom položaju iskoristile su regionalne i svetske sile poput SAD, Francuske, Saudijske Arabije, Irana, Sirije i Izraela.

Čini se da je kao jedini pobednik iz građanskog rata izašla šiitska milicija Hezbolah koja je postala deo vlasti u Libanu i praktično država u državi koja ima svoju vojsku, koja kroz svoje poslovanje najpre sa Iranom, ali i na drugim kontinentima, ubira velika finansijska sredstva, čineći je tako još moćnijom organizacijom.

Iako se Hezbolah postavio zaštitnički prema državi Liban,  on je itekako zadavao muke vlastima, ne samo kroz svoj veliki ucenjivački potencijal, već i kroz uvlačenje te zemlje u rat sa Izraelom 2006. godine.

Zaključak

Zvanična vlada ponašala se sve ove godine pratkično bezpomoćno, beležeći jedino uspeh u zaduživanju odnosno u rastu javnog duga. Ne uspevajući da obezbedi ni najosnovnije komunalne usluge u zemlji, kakve su odnošenje smeća sa ulica. Svega osam meseci od kada je položio zakletvu, novi premijer Hasan Dijab pod pritiskom demonstranata morao je zajedno sa svojom vladom da podnese ostavku.

https://www.facebook.com/193584340666032/videos/1016300235473423/

Postavlja se pitanje da li je odlazak sa vlasti dovoljno da zemlja konačno krene put reformi i pokuša da povrati svoj prestiž koji je imala pre 1975. godine. Svakako da nije. Vlade su se menjale i ranijih godina, ali je ista korpumpirana „elita“ ostajala na vlasti ubirajući bogatstvo za njih, dok je najveći deo stanovništva iz godine u godinu gubio status srednje klase, odlazeći u potpuno siromaštvo.

Lban, ali i velike sile, ne smeju nikako da dozvole da kriza preraste u novi građanski rat

Zbog toga je neophodna promena čitavog sistema, u ovom momentu još upitnija nakon eksplozije koja će tu zemlju koštati za još najmanje 15 milijardi dolara. Ova katastrofa uništila je jedan od najvećih izvora prihoda, a to je luka za koju će trebati godine da se obnovi, kako bi radila u punom kapacitetu.

Demonstranti na ulicama nakon katastrofe u Bejrutu (foto: AFP)

Demonstranti su na ulici uz pomoć ove katastrofe uspeli da obore čitavu vladu, ali glavno pitanje koje se postavlja jeste da li će imati snage da za novog premijera kandiduju adekvatnu osobu. Iako masovne po svojoj prirodi demonstracije nisu iznedrile neka nova lica koja bi konačno mogla da povedu zemlju u pravom smeru.

Zaobilaženje trenutne garniture biće zbog toga teško, tako da će se na vlasti naći politička elita čija vladavina neće biti mnogo drugačija od njene prethodnice. Ekonomska i politička kriza biće nesumnjivo još jača od trenutne koju imamo prilike da vidimo, čime bi se država našla u situaciji sličnoj onoj nakon izbijanja građanskog rata 1975. godine.

Iako masovne po svojoj prirodi demonstracije nisu iznedrile neka nova lica koja bi konačno mogla da povedu zemlju u pravom smeru

Međunarodna pomoć, bilo Međunarodnog monetarnog fonda, regionalnih ili svetskih sila neće uticati na bolji život u državi, osim što će ona postati još zaduženija i zavisnija od njih. Ono što Liban, ali i velike zemlje, ne smeju nikako da dozvole jeste da kriza preraste u neki novi građanski rat, sličan onom u Siriji.

Uprkos svim izazovima sa kojim se Liban susretao, on je sve ove godine od početka Arapskog proleća 2011. godine i sa njim građanskih ratovao uspevao da izbegne takav scenario u svojoj zemlji. Iako je Liban u ovom momentu možda nikad bliži tom putu, ostaje nada da će sve strane u toj zemlji zaobići takav način za rešavanja decenijski nagomilanih problema.

Kategorije:Geopolitika

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *