Nakon kratke ali efektivne kampanje na jugu Sirije, kojim su državne snage očekivano brzo eliminisale otpor raznih frakcija FSA uz granicu sa Jordanom i Izraelom, pažnja Damaska okrenuta je ka najvećoj provinciji koju uslovno rečeno kontroliše takozvana Slobodna sirijska armija (u daljem tekstu FSA, Free Syrian Army, eng. prim. aut).
Ofanziva na Idlib međutim, nije ni izbliza tako jednostavna kao prethodne vojne operacije protiv uporišta pobunjenika koje su se u toku ove godine odigrale širom Sirije. Faktori kao što su velika civilna populacija, prisustvo Turske na terenu, ali i politička težina ofanzive na gusto naseljenu i međusobno duboko podeljenu pokrajinu koja je bila proteklih 7 godina simbol opozicije protiv Bašara Al-Asada, umnogome komplikuju izvođenje bilo kakvih vojnih operacija.
Da bi se shodno tome znalo kako će se ova ofanziva razvijati kad jednom započne i kakve su njene potencijalne posledice, potrebno je detaljno analizirati proteklih gotovo 80 meseci rata koji su doveli do situacije kakva je sada.
Početak rata – Idlib u vatri revolucije
U severnoj sirijskoj pokrajini raspoloženje protiv Damaska bilo je u punom jeku još pre početka građanskog rata u martu 2011. godine. Suša i posledično loša žetva 2010. godine, te ukidanje državnih subvencija za proizvodnju žitarica dovelo je do opšteg nezadovoljstva. Stoga ne treba da čudi da je arapsko proleće u Siriji 2011. najveću podršku izvan pokrajine Dara’ae – koja se još nazivala i kolevkom revolucije – imalo upravo u Idlibu. Iako su protesti počeli još krajem marta, oružani sukobi nisu eskalirali sve do druge polovine godine.
U periodu od marta do septembra odvijalo se svojevrsno razgraničenje između državnih snaga i pobunjenika, uz masovne prebege iz redova državnih snaga u redove nove organizacije – FSA. Ovo je zauzvrat izazvalo reakciju državnih snaga u vidu hapšenja i progona, a 29. juna u Idlibu su snage SAA ubile četvoro ljudi osumnjičene za izdaju. Ovaj datum se nezvanično smatra za početak oružane pobune odnsono revolucije, iako su sami pobunjenici navodili kasnije datume.
Do 4. jula grad Idlib je bio pod kompletnom opsadom, a do kraja avgusta čitava sela, posebno uz granicu sa Turskom su bila pod apsolutnom kontrolom FSA. Kontrolni punktovi su postavljeni na svim putevima, zastave istaknute i do septembra Idlib je bio u de facto stanju pobune, iako je prisustvo državnih snaga bilo još uvek jako.
Kroz ceo septembar i oktobar intenzitet sukoba je rastao, i bez obzira na brojke i tehničku nadmoć, SAA je iz dana u dan gubila teritoriju i ljude, najviše kroz prebege na stranu FSA. Kombinacija konstantnog gubitka ljudstva, učestalih bombaških napada, kao i velikog nepoverenja između oficira i vojnika imala je poguban uticaj na moral SAA. Do kraja februara 2012. godine 80% provincije je bilo pod kontrolom FSA. Upravo u ovom periodu odigrale su se neki od najvećih prebega u istoriji modernog ratovanja, a samo u jednom danu skoro 500 vojnika iz redova SAA prešlo je u redove FSA.
Ofanziva SAA na Idlib – privremeni uspesi Damaska
U pokušaju da zaustavi osipanje ljudstva i dalji gubitak teritorije SAA se odlučila za pokretanje velike ofanzive na Idlib početkom marta 2012 godine. Napadajući iz pravca grada Idlib i iz Latakije, SAA je zauzela mesta Sarmin, Taftanaz i Zardana, blizu granice sa Turskom. Koristeći ogromnu tehničku nadmoć pre svega tenkove i ratno vazduhoplovstvo SAA je naizgled lako slamala otpor FSA. Činjenica je međutim da su pobunjenici često izvodili taktička povlačenja iz mesta koja su bila okružena sa tri strane da ne bi rizikovali potpuno okruženje.
Do sredine aprila međutim, SAA je izgubila oštrinu napada i uvučena je u beskonačne opsade i granatiranja manjih uporišta FSA. Ovo su pobunjenici iskoristili za reorganizaciju i donekle okretanje situacije u svoju korist. Bez obzira na tehnološku i brojčanu nadmoć, SAA nije mogla da zaustavi kontinuirani gubitak ljudstva usled prebega, a jedinice koje su se borile protiv pobunjenika u Idlibu imale su sve konfuznije ciljeve i sve manje morala. Do juna 2012. godine, svaki napredak SAA je zaustavljen, a FSA je ponovo napredovala na svim frontovima.
Idlib pod kontrolom FSA
U vihoru pobune, snage SAA rastrzane na sve strane Sirije nisu mnogo mogle da urade protiv sve brojnijih pripadnika FSA u Idlibu. U periodu od juna 2012. do juna 2013. godine državne snage su polako, selo po selo i grad po grad gubile teritorije u Idlibu, a procenjeje se da je u ovih godinu dana u borbama život izgubilo najmanje 2000 pripadnika SAA, uz približno isti gubitak snaga na strani FSA. Najveći udarac ipak, pretrpeli su civili čije žrtve su procenjene na najmanje 4000, a potencijalno čak i do 6000 što znači da je za 12 meseci u provinciji Idlib poginulo najmanje 8 000, a realno bliže 10 000 ljudi.
U ovom periodu FSA je ostvarila dva velika cilja – dostigla je po prvi put u provinciji Idlib odnos snaga 2:1 u svoju korist (sa oko 20 000 boraca naspram 10 000 vojnika iz redova SAA) i osvojila je celokupnu granicu sa Turskom, omogućivši nesmetan protok naoružanja, ljudstva, zaliha i nafte. Zauzvrat ovo je dalo još više sredstava i mogućnosti za borbu protiv SAA koja je bila fokusirana na ofanzivu na Rif Dimašk i Alepo, i bila u konstantnom povlačenju u pokrajini Idlib.
Iako će se teritorija pod kontrolom pobunjenika do kraja 2013. i dalje širiti, upravo ovaj trenutak sredinom iste godine predstavlja zenit njihove ekspanzije u pokrajini Idlib i najveći domet sa tačke gledišta jedinstva i kohezije ostvarene između pobunjeničkih frakcija u Idlibu.
Frakcionalizam u FSA – uspon Ahrar Al-Šam i Žeiš Al-Islam u Idlibu
Kako je slava prvobitnih velikih pobeda protiv državnih snaga iz 2012. i 2013. godine polako bledela, surova realnost života u konstantnom ratu je postala svakodnevnica Idliba. Kontrola nad naftom,lekovima i municijiom a najviše putevima kojim su se isti kretali postali su najbitniji ciljevi. Do tada, relativno homogena FSA počela je vidno da se deli na frakcije od kojih su neke svoj kohezioni faktor nalazile u mestu odakle su potekle, a druge u ideologiji ili izvoru prihoda, istina, neretko, i u sva tri zajedno.
Ovakva situacija dala je nekad manjim islamističkim grupama koje su od starta građanskog rata pokušavale da se drže van FSA priliku da naglo dobiju na brojnosti i uticaju. Od svih grupa, dve koje su se najviše izdvojile sa tačke gledišta brojnosti ali i organizovanosti, pa shodno tome i efektivnosti su Ahrar Al-Šam i Žeiš Al-Islam. Ove grupe su u ranim danima svog postojanja bile samo još jedne u nizu salafi-džihadističkih milicija koje je finansirala Turska uz svesrdnu pomoć zalivskih zemalja. Međutim, njihov modus operandi saradnje sa svim grupacijama po potrebi – od raznih frakcija FSA preko Al-Nusre pa čak i tzv. Islamske države učinila ih je iz godine u godinu sve većim.
Zajedno sa Žeiš Al-Islam, absorbovanjem raznih grupa FSA u svoje redove do kraja 2016. godine Ahrar Al-Šam postao je vodeća vojna sila u Idlibu sa preko 20 000 boraca. Pa iako su obe islamističke organizacije – Ahrar Al-Šam i Žeiš Al-Islam vrlo često, ako ne i uvek, bile vojno i politički na strani FSA, upravo njihov uspon najavio je početak osipanja FSA u Idlibu.
Sukob između FSA i Al-Nusre u Idlibu
Prve sukobe između pripadnika FSA i simpatizera Al-Kaide u Siriji koja je mahom dejstvovala u okviru organizacije poznate kao Džabat Al-Nusra (جبهة النصرة , Jabhat Al-Nusra, Front Pobede, arapski, prim.aut) zabeležili su strani novinari u Siriji još krajem jula 2012. godine. Sukobi su se svodili na kontrolu kontrolnih punktova mahom onih na granici sa Turskom. Kako je u to vreme Turska bila jedan od partnera obe strane – kao i većina zalivsih zemalja – rasplamsavanje većih sukoba je sprečeno turskom medijacijom.
Sa povlačenjem snaga tzv. Islamske države iz Idliba 2014. godine, put za sukob između FSA i simpatizerskih grupa okupljenih oko iste i Džabat Al-Nusre sa svojim satelitima postajao je sve neminovniji. Između ostalog, na ovo je uticalo favorizovanje FSA od strane Turske, ali i dosta hladniji stav zalivskih zemalja prema Al-Nusri i sličnim organizacijama nakon početka ruske intervencije u Siriji oktobra 2015. godine.
Do kraja 2015. sveopšti sukob na relaciji Džabat Al-Nusra bio je neizbežan, a krvoproliće je izbegnitu samo posredovanjem liderstva Ahrar Al-Šam. Ovakvo stanje održalo se samo do marta 2016. kada su širom Idliba održani protesti podrške FSA. U mestima gde je Džabat Al-Nusra činila većinu ovi protesti su brutalno razbijeni što je zauzvrat kao osvetu imalo napad snaga FSA na centar moći Al-Nusre, grad Marat Al-Numan. Na taj način započeo je sukob između islamističkih frakcija u Idlibu koji je obeležio celu 2016. godinu.
Okretanje Turske ka Rusiji, intervencija turskih snaga na severu Sirije i sve veće favorizovanje FSA za posledicu je imalo ujedinjavanje svih islamističkih grupacija sa ideologijom Al-Kaide u jednu krovnu organizaciju – Hajat Tharir Al-Šam (u daljem tekstu HTS) krajem januara 2017. godine. Gotovo istog dana otpočeli su napadi na pozicije Ahrar Al-Šam i FSA širom Idliba, čime je sama teritorija pokrajine pod kontrolom pobunjenika dodatno izdeljena na manje teritorije pod kontrolom frakcija. Iako su snage FSA uspele da zaustave napredovanje pripadnika HTS, položaji FSA u Idlibu dodatno su oslabljeni činjenicom da na teritorijama koje nije kontrolisao HTS u većini slučajeva glavnu vojnu i političku reč vode pripadnici Ahrar Al-Šam i Žeiš Al-Islam.
Vrhunac sukoba odigrao se u julu 2017. godine kada su pripadnici HTS preuzeliu komandu nad gradom Idlib i pokušali da preuzmu kontrolu nad graničnim prelazom Bab Al-Hava sa Turskom. Sa ovim pobedama snage HTS preuzele su kontrolu nad 60% teritorije Idliba. Ovime je FSA ostavljena kao tehnički najmanja u odnosu na preostale dve velike struje u Idlibu – HTS i simbiozu Ahrar Al-Šam i Žeiš Al-Islam. Situacija FSA donekle je olakšana činjenicom da nakon marta 2018. godine i operacije pro-turske FSA ,,Maslinova grančica“ , celokupnu granicu sa Turskom zapadno od reke Eufrat kontroliše upravo FSA.
Stvaranje Sirijiskog oslobodilačkog fronta i sunovrat FSA
2017. godina i prva polovina 2018. obilovale se operacijama državnih snaga protiv FSA i raznih simpatizera HTS u centralnoj i južnoj Siriji. Slamanje ovih džepova uglavnom bez velikih borbi dovelo je do novog problema – na hiljade vojno sposobnih i naoružanih pripadnika raznih frakcija FSA i HTS moralo je da potraži sigurnost u mestima gde su njihove grupacije bile većina. Kako je većina pripadnika FSA izabrala sigurnost teritorije severne Sirije pod okupacijom turske armije i pro-turske FSA, pripadnici HTS-a su se logično odlučivali da migriraju u Idlib. Time su iovako jake pozicije HTS u Idlibu dodatno ojačane prilivom novih boraca i njihovih porodica. Ovo je zauzvrat dovelo do još većeg zaoštravanja odnosu između HTS sa jedne i grupacija okupljenih oko Ahrar Aš-Šam (uključujući i FSA) sa druge strane.
Istupanje grupacije Nur Al-Din Al-Zenki iz redova HTS i njihov postepen prelazak na stranu grupe Ahrar Aš-Šam zaoštrio je odnose između radikalnih i ,,umerenih“ islamista u Idlibu do tačke usijanja. Turska intervencija u Afrinu u januaru 2018. godine i jačanje FSA na severu Sirije izazvala je burnu reakciju HTS u Idlibu pa su shodno tome Ahrar Aš-Šam i Nur Al-Din Al-Zenki osnovali zajednički front radi suprotstavljanja HTS-u koji je zvanično oformljen 18. februara 2018. i nazvan je Sirijski oslobodilački front (u daljem tekstu: SOF). Treba napomenuti da je u ovoj fazi gotovo sva snaga Ahrar Aš-Šam, Žeiš Al-Islam i raznih frakcija FSA bila usmerena na borbu protiv HTS. Većih obračuna sa državnim snagama u ovom trenutku nije bilo gotovo celih godinu dana, sa obzirom da se SAA posvetila slamanju tzv. Islamske države na Eufratu ali i eliminisanju džepova FSA oko Damaska.
Sa druge strane razne preostale grupacije – bilo frakcije FSA ili nezavisne – osnovali su 28. maja 2018, godine Nacionalni front za oslobođenje (u daljem tekstu: NFO) da bi se odupreli narastajućoj plimi snaga HTS ali i jačanju evidentnom okretanju pažnje državnih snaga na sever zemlje, konkretno na Idlib. Na ovaj način je iovako oslabljena FSA dodatno podeljena sa obzirom da su razne njene frakcije prethodno okupljene oko tri velike grupe – Sukur Aš-Šam, Slobodna armija Idliba i Legija Šama- pristupile ili Sirijskom oslobodilačkom frontu dok su mnoge druge manje grupe pristupile Nacionalnom frontu za oslobođenje.
Ispitivanje snaga i spajanje SOF i NFO
Iako je fokus državnih snaga bio na slamanju džepova otpora oko Damaska, te na osvajanje leve obale Eufrata do granice sa Irakom iz ruku samoproklamovanog kalifata, tenzije sa pobunjenicima u Idlibu su uvek ostale na visokom nivou. Ovo se posebno odnosi na front sa pokrajinom Latakija, gde je zabeležen najveći broj nasumičnih granatiranja i raketiranja od strane pobunjenika iz redova manje-više svih grupacija, kao i ubedljivo najveći broj preleta bespilotnih letelica pobunjenika. Ove provokacije međutim nisu ostale neodgovorene.
Od januara 2018. godine zabeležen je povećan broj napada državnih snaga na patrole i kontrolne punktove pobunjenika, a u isto vreme intenzivirani su napadi iz vazduha od strane ruskih VKS. Ovo je rezultirali obaranjem ruskog aviona Su-25SM 3. februara od strane pripadnika HTS ili grupe Žeiš Al-Nasr koji su nezavisna grupa ali zvanični saveznici FSA.
Sa druge strane, brdovit teren između Latakije i Idlib bio je savršeno tle za napade protiv-tenkovskim vođenim raketama. Tako je u žižu javnosti došlo više slučajeva u kojima je za napade na pobunjeničke patrole od strane državnih snaga navodno korišćena najnovija verzija ruske PT rakete 9M113 Kornet – nazvana 9M113M-2 još poznata i kao Kornet-E – sa dometom od 8 000m. U izveštajima je navedeno da su rakete lansirane sa daljina od preko 5 000m sa veoma visokim učinkom na cilju. Ovakvi napadi postali su svakodnevnica u periodu od februara do juna 2018.
Situacija u kojoj je HTS jačao sa svakim padom teritorija u centralnoj i južnoj Siriji, i gde su državne snage ponvo počele da stežu obruč oko inače okruženog Idliba, naterala je 1. avgusta da se Sirijski oslobodilački front i Nacionalni front za oslobođenje ujedine. Tako je Sirijski oslobodilački front postao deo NFO-a, ujedno postavši ubedljivo najveća pobunjenička organizacija u Siriji. Uz sve to u avgustu je po prvi put od početka godine viđen drastičan pad u intenzitetu borbi između HTS i ostalih pobunjeničkih grupa. Sudbina raznih džepova pobunjeničkog otpora u ostatku Sirije naterala je rukovodstvo obe strane pobunjenika da se u najmanju ruku ozbiljno zabrinu za svoju budućnost.
Politički pritisak i trilateralni pregovori pred ofanzivu – poslednja šansa za Idlib
U periodu od jula do septembra državne snage su pozivale pripadnike raznih frakcija FSA, HTS i SOF na pomirenje odnosno potpunu amnestiju uz polaganje oružija ili iseljenje na sever Sirije. Ovakva taktika, koja je dala vrlo uspešne rezultate u okolini Damaska i na jugu Sirije, međutim, na Idlib nije imala skoro nikakvog efekta. Naime, za razliku od teritorija koje su bile pod kontrolom pobunjenika u ostatku Sirije, Idlib nije okružen sa svih strana i ima sever Sirije pod kontrolom Turske i samu granicu sa Turskom, kao vrlo sigurnu odstupnicu u slučaju da stvari krenu po zlu.
Takođe, za razliku od raznih drugih džepova pobunjenika koji su u prethodnih godinu dana vrlo brzo slomljeni, pokrajina Idlib neće biti lak zalogaj za državne snage. Prvenstveno, sam broj naoružanih pobunjenika koji se meri u desetinama hiljada, i velika površina sa šarenolikom topografijom jedan su od praktičnih problema. Drugi, mnogo veći problem je političke prirode.
Naime, sa izuzetkom severne Sirije koju de facto kontroliše turska armija uz pomoć FSA, Idlib je poslednje veliko uporište pobune protiv Bašara Al-Asada. Istina, teritoriju oko mesta At-Tanf uz granicu sa Jordanom još uvek nominalno kontroliše FSA, ali treba uzeti u obzir da je u pitanju nenaseljena pustinja koja nema nikakav strateški značaj te je jedini politički i taktički značaj te teritorije činjenica da američke i britanske specijalne snage imaju svoju bazu na njoj. Sa druge strane, bez obzira na internu podeljenost pobunjenika i neprekidni skoro trogodišnji sukob na relaciji HTS – Ahrar Aš-Šam/FSA (od skoro SOF/FSA) volja i jedne i druge strane da se bore protiv državnih snaga ne jenjava. Ako ni oko čega drugog, oko tog pitanja su sve pobunjeničke frakcije složne.
Turska, kao veliki i bitan igrač u Siriji takođe doživljava pad Idlib kao nepovoljni razvoj situacije. Procene su da bi u tom slučaju talas izbeglica od najmanje 800.000 ljudi krenuo ka Turskoj, čija je javnost već izmorena višegodišnjim pritiskom koje milioni izbeglica iz Sirije prave na ekonomiju i svakodnevni život, što bi imalo za posledicu strašan udarac na javno mnjenje i političku stabilnost ove zemlje. Takođe, bez obzira na savezništvo sa Rusijom i Iranom, Turska želi da na teritoriji kao što je Idlib ipak zadrži elemente pod svojom kontrolom naime, SOF i FSA.
Na pregovorima održanim 7. septembra u Teheranu između predsednika Irana Hasana Ruhanija, predsednika Turske Redžepa Erdogana i predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina, raspravljalo se upravo o sudbini Idliba. I dok zvanični stavovi ostaju podeljeni i bez postignutog konkretnog dogovora, iza kulisa ovih pregovara nazire se načelni oblik makar privremenog rešenja za problem Idliba. Kako su tri strane sa različitim (a donekle opet sličnim) motivima i idejama o rešenju, analizirajmo dakle šta koja strana želi da dobije ili tačnije, proba da ne izgubi.
Turska
Sem gorenavedenih problema sa izbeglicama i političkom stabilnošću, već duže vremena Turska ima plan da veliki broj sirijskih izbeglica koji se trenutno nalazi na njenoj teritoriji naseli na sever Sirije, koji je pod kontrolom pro-turske FSA i turske armije. U slučaju da Idlib padne, većina od skoro 3 miliona civila izbegla bi upravo na te teritorije, stavljajući tačku na dalje turske planove.
Turska ideja za rešenje problema koji se zove Idlib predstavlja borbu protiv radikalnih islamista okupljenih oko HTS pomoću svojih satelita – SOF i FSA. Kakvo bi učešće u ovim borbama državne snage mogle da uzmu nije najjasnije, ali saradnja između Turske i Damaska u ovom slučaju nije isključena. Turskoj nikako ne odgovara pad Idliba u ruke državnih snaga jer bi to značilo, između ostalog, da su snage odane Bašaru Al-Asadu još bliže severu Sirije pa i samoj Turskoj nego inače, povećavajući tako rizik od budućih ofanziva državnih snaga na teritoriju koju kontrolišu turska armija i pro-turska FSA.
U načelu, Turska želi da što manje sirijskih državnih snaga bude na granici ili čak blizu granice sa Turskom. Shodno tome, Turska je spremna da skroz okrene leđa HTS i da dodatno vojno i finansijski pomogne SFO i FSA u Idlibu u borbi protiv radikalnih islamista. Na sastanku u Teheranu predsednik Erdogan je dao predlog da u tom slučaju državne snage imaju pravo da koriste puteve koje će čuvati turske ili kombinovane tursko-ruske patrole. Ostaje međutim veliko pitanje, da li će Rusija i Iran prihvatiti neke od ovih, ako ijedan od predloga.
Rusija
Ruski predsednik Vladimir Putin na stastanku u Teheranu izjavio je da Rusija smatra ,,da snage Bašara Al-Asada imaju svako pravo da povrate provinciju Idlib pod svoju kontrolu“. U ovoj rečenici sadržana je srž ruskog stava – da je za zvaničnu Moskvu najbolji ishod totalno oslobađanje Idliba i stavljanje pod kontrolu Damaska. Nije teško zaključiti zašto je ovo pozitivan ishod za Rusiju. Prvenstveno, to bi značilo da je skoro sva teritorija Sirije – sem one koju kontroliše Turska – očišćena od pobunjenika bili oni iz redova FSA ili drugih frakcija.
Zauzvrat ovo znači smanjenje obima vojnog angažovanja Rusije na terenu, čemu ova zemlja teži u narednih godinu dana, jer oružana intervencija crpi novac i ljudske živote koje u trenutnoj poziciji RF ne može da priušti na duži period vremena. Svakako, Rusija želi da osigura bezbednost svoje vazduhoplovne baze u Hmejimimu i pomorske baze u Tartusu tako što će pomeriti pobunjenike – bez obzira na njihovu afilijaciju – što dalje od provincije Latakija, a to znači između ostalog i iz idliba. Zvanična Moskva pri tom zna da bi činjenica da su sirijske državne snage na liniji razgraničenja sa turskim snaga u severnoj Siriji efektivno zaustavile tok bilo kakvog ljudstva ili pomoći istom, u smislu daljeg rata protiv Bašara Al-Asada, pa je i to jedan od ovih ciljeva.
U svakom slučaju, Rusija je svesna da će morati da sarađuje sa Turskom na rešenju ovog pitanja, iako je činjenica da je zbog odnosa snaga kao i zbog naleta u kome se sirijske državne snage nalaze nakon niza ogromnih pobeda na jugu Sirije, te zbog samog prisustva ruskih VKS, u prednosti za pregovaračkim stolom.
Iran
Stav Irana po pitanju Idlib je – kao i po pitanju samog rata u Siriji – vrlo jasan i nepromenjen od početka rata – svako ko nije saveznik vlade Bašara Al-Asada je neprijatelj i prema njemu se tako treba i odnositi. Po tom pitanu se može reći da je stav zvaničnog Teherana čak i radikalniji od stava zvanične Moskve, koja je donekle spremna da sarađuje sa Turskom u smislu takozvane ,,borbe protiv terorizma“. Sigurno, Iran igra na svoje veliko vojno prisustvo i svestan je da za razliku od Rusije koja uživa status vojno-političke sile, Teheran sem državnih snaga nema prijatelje i saveznike u Siriji. Sa druge strane, upravo zbog njene daleko veće moći na geopolitičkom planu, Rusija može da računa na činjenicu da će čak i strane koje joj nisu ni na jedan način naklonjene morati makar u ograničenom obimu da sarađuju sa njom.
Uprkos rečima predsednika Irana, Hasana Ruhanija da se ,,ne može tolerisati vojna akcija koja će sa sobom povući mnogobrojne ljudske žrtve i prisilna raseljavanja“, u realnosti, Iran je više nego voljan i spremam da tu istu vojnu akciju sprovede u delo sa sirijskim saveznicima. Uklanjanje svih pobunjeničkih grupacija je generalni cilj Teherana i u njegovom ostvarenju Iran se neće mnogo obazirati ni na svoje, a kamoli na civilne i bilo kakve druge žrtve.
Politički pritisak zapada
Još od prvih najava ofanzive na Idlib, zapadne sile predvođene SAD i UK upozoravale su na potencijalnu humanitarnu katastrofu kao i na to da će u slučaju bilo kakvog korišćenja hemijskog oružija biti prinuđene da reaguju protiv Damaska. Ovim navodima priključila se i Nemačka koja je otvoreno izjavila da će vojno intervenisati vazdušnim udarima protiv državnih snaga, u slučaju da u ofanzivi na Idlib budu korišćena bilo kakva oruđa masovnog uništenja. Ovakav vid pritiska videli smo u prethodnim ofanzivama, pogotovu i toku desete ofanzive na Rif Dimašk i slamanja otpora kod istočne Gute gde je navodni napad hemijskim oružijem od strane SAA na opkoljene pobunjenike korišćen kao izgovor za vazdušne udare na Damask i okolinu.
Jasno je da zapadu ne odgovara nikakav vid pobede sirijskih vlasti pa čak ni protiv iovako oslabljene i razdeljene opozicije koja već određen period vremena nema podršku zapadnih zemalja, kakvu je imala u prvim godinama rata. Iz primera koji su se već desili, gotovo sigurno se može očekivati da zemlje članice NATO pakta, predvođene SAD, koristeći hemijsko oružije kao izgovor, a pod vrlo sumnjivim okolnostima korišćenja, izvedu vazdušne udare na snage Bašara Al-Asada. Na ovaj način, zapadne zemlje pokušavaju da stave do znanja ne samo Damasku nego i Teheranu i Rusiji da su oni još uvek bitan igrač na šahovskom polju Sirije. Isto tako, iz prethodnih iskustava, možemo već sa pouzdanošću reći da ovi napadi neće predstavljati veliki faktor u odvraćanju državnih snaga u predstojećoj ofanzivi na Idlib.
Zaključak
Iz svega navedenog može se videti da je sudbina Idliba u najmanju ruku zamršena, ali je izvesno da rasplet ove situacije neumitno postaje sve bliži iz dana u dan. Trilateralni pregovori na relaciji Teheran-Moskva-Ankara možda su samo odložili početak, do sad najveće ofanzive državnih snaga od početka rata, Damask, ipak, neće propustiti priliku da u trenutku kad je u ostatku zemlje stanje relativno stabilno i kad je dostupan veliki broj raspoloživih trupa i vojne tehnike, pokrene vojnu akciju protiv pobunjenika u Idlibu.
Čak i u najnepovoljnijoj situaciji – gde bi rusko-turski dogovor obezbedio neki vid primirja, i gde bi zapadne zemlje vojno intervenisale vazdušnim napadima protiv Damaska- sirijske snage mogle bi da ostvare kratkoročni cilj. On bi se ogledao osvajanjem grada Latamnija i potencijalno Kan Šajkun koji su već dugo vremena na nišanu državnih snaga ili potencijalno osvajanjem grada Žiš Aš-Šugur na zapadu Idliba, koji se nalazi na samoj granici sa pokrajinom Latakija, čija je šira okolina mesecima unazad bila izložena raznim probnim napadima izviđačkih i diverzantskih jedinica SAA.
Prema procen Global Defence-a, državne snage za cilj imaju da osvoje žilu kucavicu Sirije -autoput M5 koji spaja gradove Alepo i Dara’a preko Hame, Homsa i Damaska. Ovim potezom, celokupna dužina autoputa M5 od Alepa do Dara’ae bi bila pod kontrolom SAA, što se nije desilo još od početka rata 2011. godine. Ostatak teritorije Idliba čak i ako bi ostao u rukama pobunjenika bio bi ozbiljno pritisnut sa tri strane i odsečen od glavnine infrastrukture na istoku.
Svakodnevna bombardovanja Idliba od strane ruskih VKS i konstantan priliv državnih trupa i tehnike na linije razgraničenja sa pobunjenicima (koja su u vreme objavljivanja ovog teksta i dalje trajala) govori u prilog tome da je ofanziva na Idlib samo pitanje dana. Političke igre i mahinacije međutim, nisu ni blizu gotovih, a one mogu – kao i mnogo puta do sad – da oblikuju rat više nego bilo koje vojne operacije.
U svakom slučaju, čini se da je ideja Idliba kao poslednjeg velikog uporišta pobunjenika osuđena na propast. Bilo zbog ofanzive državnih snaga, bilo zbog unutrašnjih sukoba ili dogovora velikih sila, Idlib nije predodređen da opstane. U nekoj drugoj situaciji, u kojoj Idlib ne bi bio poslednji korak u nizu slamanja pobune protiv vlasti Bašara Al-Asada na koji je usmeren sav fokus – kao što nije bilo prethodnih 7 godina – njegov opstanak bi bio zagarantovan.
U realnosti u kojoj su pobunjenici u zadnjih 24 meseci izgubili teritoriju koja je površinski duplo veća nego što trenutno kontrolišu i sa svim sirijskim, iranskim i pro-iranskim snagama okrenutim ka samo jednom cilju – osvajanju Idliba – sudbina pobune u ovoj sirijskoj pokrajini deluje gotovo izvesno osuđena da doživi sudbinu kakvu je i sama revolucija doživela.
