U jeku tenzija na relaciji Nju Delhija i Islamabada, u javnost je isplivala vest o potencijalnoj nabavci ruskih PVO sistema Pancir i tenkova T-90 od strane Pakistana. Ova vest, iako za sad bez ikakvih zvaničnih potvrda, predstavljala bi ne samo najveću nabavku ruskog naoružanja u istoriji Pakistana, već i nešto mnogo dublje – promenu u geopolitičkim odnosima Rusije i do sada tradicionalno najvećeg klijenta Moskve kad je naoružanje u pitanju – Indije.
Rusko-pakistanski odnosi kroz istoriju
Još od sticanja nezavisnosti 1947. godine Pakistan je bio na suprotnoj strani geopolitičkih interesa Rusije – tada Sovjetskog Saveza. Iako je SSSR podržavao socijalističke vlasti Pakistana još pre sticanja nezavisnoti, već 1950. godine postalo je jasno da je to savezništvo neodrživo. Kao zakleti neprijatelj Indije i saveznik SAD i UK, Pakistan je od početka svog postojanja bio predmet animoziteta za Moskvu.
Sa eskalacijom odnosa između dve bivše britanske kolonije pedesetih i početkom šezdesetih godina, polarizacija velikih sila je postala još očiglednija. I dok je UK nastavila da naoružava obe strane, SAD i Kanada su se sve češće pojavljivale kao glavni oslonac pakistanske vojne industrije. Shodno tome, SSSR nije hteo da zaostaje pa je tako krajem pedesetih Moskva počela da finansira i naoružava Indiju u takvoj meri da je do 1960. godine više sredstava stizalo iz SSSR u Indiju nego u Kinu.
Neprijateljstvo SSSR i Pakistana svoj vrhunac dostiglo je osamedesetih godina sa intervencijom u Avganistanu
Ovo je zauzvrat imalo kao posledicu dodatno udaljavanje Kine i SSSR kao i zaoštravanje odnosa između Islamabada i Moskve. Do vremena Indo-Pakistanskog rata 1971. godine, Indija je bila jedan od najbitnijih saveznika SSSR na geopolitičkom planu, ali i jedan od najvećih kupaca vojne opreme. Neprijateljstvo SSSR i Pakistana svoj vrhunac dostiglo je osamedesetih godina sa intervencijom u Avganistanu kada su sovjetske snage – konkretno vazduhoplovne – prvi put došle u otvoreni sukob sa pakistanskim oružanim snagama.
Raspad SSSR nije doneo mnogo promena na relaciji Moskva-Islamabad. Indija je 1990-ih bila ključni kupac ruskog naoružanja, a tenzije sa Pakistanom su ostale visoke i zbog pakistanske umešanosti u operacije i sponzorisanje raznih terorističkih ćelija u centralnoj Aziji koje su bile direktna pretnja Rusiji.
Ekonomski tokovi nakon 1996. godine uslovili su donekle zbližavanje Rusije i Pakistana, prvenstveno kroz trgovinu i robnu razmenu, dok su vojno i geopolitički obe zemlje bile zaključane u odnosima sa svojim saveznicima – Rusija sa Indijom a Pakistan sa SAD.
Poslednja decenija, u kojoj su tradicionalno nestabilni odnosi Pakistana i SAD više puta eskalirali, doveli su do neočekivanih preokreta na planu geopolitike indijskog podkontinenta. I dok je Indija i dalje najveći kupac naoružanja poreklom iz Rusije, činjenica je da je moćan ekonomski lobi SAD učinio da se kroz direktne i indirektne investicije Indija polako, ali sigurno, sve više okrene ka zapadnim partnerima u potrazi za modernom tehnologijom, uključujući i moderno naoružanje. Ovo se pre svega odnosi na velike nabavke američkog naoružanja kao i na blisku saradnju Indije i Francuske i Izraela u raznim oblastima tehnologije.
Ovakav razvoj događaja, uz prirodno ekonomsko zbližavanje Kine i Rusije u periodu od 1995. do danas dovelo je do toga da nekada relativno jednostavni i polarizovani odnosi postanu mnogo zamršeniji. I dok je činjenica da animozet na relaciji Indija -Pakistan ostaje, udaljavanje Indije od ruske zone uticaja, te sve bolji odnosi Rusije i Kine imali su za neočekivanu posledicu-skorašnje zbližavanje Pakistana i Rusije.
Rusko-pakistanski odnosi u drugoj deceniji 21. veka
Sankcije uvedene Rusiji nakon pripajanja Krima 2014. godine, kao i intenzivno zbližvanje Indije i SAD kroz nabavku vojne tehnike ali i transfere tehnologije u IT i autoindustriji, te konstantne tenzije i pogoršanje u odnosima Pakistana i SAD dovele su do otvaranja novog lista u odnosima Moskve i Islamabada. Intenzivne posete državnika, zajedničko učestvovanje u mirovnim misijama i ostale bilateralne aktivnosti izrodile su 2015. prvi ugovor o vojnoj nabavci ruske vojne tehnike u vidu kupovine četiri jurišno-desantna helikoptera Mi-35M po ceni od 153 miliona dolara.
Pakistanskim oružanim snagama sovjetska vojna tehnika nije nepoznata
Pakistanskim oružanim snagama sovjetska vojna tehnika nije nepoznata. Još od raspada SSSR pakistanska namenska industrija blisko je sarađivala sa Ukrajinom. Između ostalog, ovo je rezultiralo prodajom tenkova T-80UD Pakistanu i bliskim učešćem Ukrajine u razvoju tenkova Al-Zarar i Al-Khalid. Međutim, uprkos svemu, odnosi snaga u svetu i geopolitički položaj Rusije i Pakistana u periodu od 1991. do 2014. nisu omogućavali bliskiju saradnju na polju naoružanja.
Sa uvođenjem sankcija Rusiji, geopolitički položaj najveće zemlje na svetu počeo je da se menja. Cilj je bio da se pokaže da vojna, pa samim tim i politička moć Rusije, nije uzdrmana događajima nakon aneksacije Krima. Rusija je, naprotiv, pojačala svoje prisustvo van svojih granica, i ujedno intezivirala vojno-ekonomski uticaj u zemljama gde je prisustvo ranije bilo svedeno na minimum raspadom SSSR. U okviru ove politike spada i širenje uticaja na zemlje koje do sada nisu bile tradicionalni ruski saveznici.
Pakistan- kandidat za širenje ruskog uticaja kroz trgovinu naoružanjem
Tradicionalni saveznik zapada već dugi niz godina – moglo bi se reći i celu drugu deceniju dvadesetog veka – ima vrlo zategnute i često nejasne odnose sa SAD, kao glavnim političkim patronom. Ovo je često dovodilo do otkazivanja ili odlaganja isporuka naoružanja.
Nabavka četiri helikoptera Mi-35M ne izgleda kao ključna, niti sa vojne, niti sa ekonomske tačke gledišta, ali u pitanju je potez koji otvara mnoge mogućnosti
Unutrašnja trvenja, zaoštravanje odnosa između Kine i SAD kao dva glavna spoljašnja saradnika Pakistana, te kontiunalan sukob između Irana i Saudijske Arabije na Bliskom Istoku doveli su do toga da trgovina naoružanjem između Moskve i Islamabada bude po prvi put i realizovana. Ovako nešto pre samo deceniju ili dve bilo je u potpunosti nezamislivo.
Nabavka četiri helikoptera Mi-35M ne izgleda kao ključna, niti sa vojne, niti sa ekonomske tačke gledišta, ali u pitanju je potez koji otvara mnoge mogućnosti. Preleminarni ugovor vredan 153 miliona američkih dolara potpisan je u avgustu 2015. Između ostalog, visoka cena ugovora posledica je potrebe da se izvrši preobuka kompletnog pilotskog i tehničkog kadra, kao i nabavke odgovarajuće infrastrukture – agregata, kondicionera, alata, rezervnih delova, naoružanja itd. Ovi troškovi su između ostalog, tipični prilikom nabavke kompletno nove i do tad nekorišćene tehnike.
Konačan ugovor potpisan je u junu 2016. godine, a isporuka je obavljena u aprilu 2018. godine. U međuvremenu su se pojavile glasine da Pakistan planira povećanje flote Mi-35M na ukupno 20 komada, ali za sad nema potvrda o tome. Između ostalog, nabavka vojne tehnike od Rusije pokrenula je i lavinu drugih pretpostavki – od aviona Su-35, preko tenkova T-90S/SM do sistema Pancir i S-400. Do danas, ništa od ovoga nije zvanično potvrđeno, pa je tako Mi-35M prvo i za sad jedino rusko vojno tehnološko dostignuće koje službuje u oružanim snagama Pakistana, ako izuzmemo sovjetsku tehniku.
Činjenica je da državi nestabilnoj kao Pakistan treba stabilan snabdevač naoružanjem. Dosadašnja iskustva sa tradicionalim prijateljima- SAD I NR Kinom su bila slatko-gorka, sa SAD prvenstveno zbog stalnih otežavanja Kongresa oko isporuke vojne tehnike Pakistanu, što je dovodilo i do raznih kriza rezervnih delova, manjka naoružanja, i smanjenja operativnih sposobnosti, a sa Kinom zbog nezadovoljavajućeg kvaliteta i konstantnog probijanja rokova isporuke, posebno kad je u pitanju vazduhoplovna tehnika.
Kao jedan od najvećih proizvođača naoružanja na svetu Rusija ima šta da ponudi Pakistanu, čije oružane snage, a posebno ratno vazduhoplovstvo zahtevaju ozbiljno podmlađivanje i ulaganje. Ipak, kao i uvek, da li će se to realizovati pitanje je više geopolitičkih odluka na relaciji Moskva-Vašington, nego stvarnih želja i mogućnosti Islamabada.
