Jutros oko 9:30 časova srušio se avion Ratnog vazduhoplovstva Srbije G-4 Super Galeb. Avion je bio na rutinskom trenažnom letu a srušio se u širem rejonu sela Kovačica. Prilikom pada pilot major Aleksandar Matić je teže povređen dok je pilot major Robert Galoci izgubio život. Oba pilota bili su pripadnici Centra za letna ispitivanja tehničkog opitnog centra.
Detalji udesa nisu poznati, a više očevidaca posvedočilo je da se zvuk motora u poslednjim trenucima leta nije čuo, te da su neposredno pre pada videli dva padobrana. Istraga kojom će uzrok pada biti utvrđen je u toku.
Avion izgubljen u udesu bio je G-4 Super Galeb evidencionog broja 23742 iz redova 252. Školsko Trenažne Avijacijske Eskadrile. Letelica je proizvedena 1990. godine a 2012. godine je prošla kroz proces remonta u Vazduhoplvnom Zavodu ,,Moma Stanojlović“ u Batajnici.
Ovo je treći avion G-4 koji se srušio u poslednjih deset godina, a sva tri pada su obeležena ljudskim žrtvama. U padu aviona 23736 krajem septembra 2008. godine poginuo je potpukovnik Ištvan Kanas, a pre svega godinu dana u padu letelice sa evidencionim brojem 23625 u okolini Šapca poginuli su pilot potpukovnik Nenad Ćulibrk i kapetan Dejan Pandurović.
Bez obzira na tačne uzroke nesreće, poslednji u nizu incidenata sa smrtnim ishodom ponovo otvara pitanje u kakvom je realno stanju RV Srbije. I pored svih pompezno najavljivanih modernizacija i nabavke polovne i nove tehnike, vazduhoplovna komponenta oružanih snaga Srbije pati od istih problema koji je muče već dve i po decenije, pa i duže.
Pre svega hronično neulaganje u RV, ospianje starijeg ali stručnijeg kadra i popunjavanje istog politički podobnim umesto onim odgovarajuće stručnosti, te minimalističko izdvajanje za troškove operisanja RV doveli su posledično do toga da je održavanje vazduhoplova svedeno samo na neophodni minimum, te da piloti imaju skoro simbolične količine godišnjeg naleta, a srazmerno dostupnosti i ispravnosti vazduhoplova a neretko i količini dostupnog goriva – apsurd u svetu vojnog vazduhoplovstva gde je cena i dostupnost goriva najmanje bitan i najmanje ograničavajući faktor.
Koliko je neozbiljan pristup nadležnih ovom rodu vojske govore dve skoro komične situacije kada su određeni inače ispravni vazduhoplovi iz redova RV Srbije proveli bukvalno mesece prizemljeni jer u prvom slučaju nije bilo rezervnih guma za točkove nosnih noga stajnog trapa za jedne letelice, odnosno akumulatora za druge.
Ovakav stav, pomešan sa nestručnošću nadležnih organa i predstavnika istih, od kojih neki gaje otvoren animozitet prema Ratnom vazduhoplovstvu kao rodu vojske, te ideji da se ovaj rod koristi za dobijanje medijske pažnje i potrebe političke samopromocije, doveo je do toga da svakodnevne operacije letačke obuke i usavršavanja, koje su za funkcionisanje vazduhoplovstva neophodne, postanu rizik po ljude koje ih izvode.
Shodno tome, današnja tragedija treba da posluži kao ozbiljna opomena nadležnima da Ratno vazduhoplovstvo nije hobi već kompleksan sistem koji zahtev kontiunalno ulaganje ne samo u tehniku, već i u ljudstvo i njihovo znanje, usavršavanje i mogućnosti da se stečene veštine održavaju i efektivno koriste. U krajnoj liniji, ovo je indirektno i način da se bezbednost i sigurnost tog istog ljudstva kao najvrednijeg resursa, dovede unutar prihvatljivog okvira.
