Sirijska vlada je krajem avgusta za svoj najveći prioritet proglasila ponovno uspostavljanje kontrole nad provincijom Idlib. Tada je sirijski ministar spoljnih poslova Valid Mualem naglasio da bi sirijska vlada bila spremna da teritorije povrati takozvanim “sporazumima pomirenja”, kako bi se izbegle civilne žrtve. Pa ipak, ministar je tom prilikom izrazio rešenost da uništi militante Hajat Tahrir al Šama (HTS) bez obzira na žrtve koje bi takav poduhvat zahtevao.
Gotovo tri miliona civila i između 70 i 90 hiljada pobunjeničkih boraca, od čega gotovo 20 hiljada pripadnika terorističkih organizacija, nalazi se na području provincije Idlib. Čak i prema merilima katastrofalnog rata u Siriji koji se bliži devetoj godini trajanja, ovakvi podaci najavljuju po civilno stanovništvo do sada najpogubnije borbe.
U prilog ovoj tvrdnji govori procena Ujedinjenih nacija, prema kojoj bi ofanziva na Idlib neposredno dovela do raseljavanja 800 hiljada civila, dok se o stradanjima može samo pretpostavljati.
Rukovođene u manjoj meri humanitarnim obzirima, a uglavnom svojim strateškim interesima u Siriji, Rusija i Turska postigle su 17. septembra u Sočiju sporazum o kreiranju demilitarizovane zone u Idlibu. Ova zona sada se prostire na oko 15-20 kilometara unutar provincije Idlib. Njome rukovode turske i ruske trupe, kako bi razdvojile Sirijsku arapsku armiju i pro-vladine snage od paravojnih pobunjeničkih i terorističkih organizacija.
Ključne tačke sporazuma
Postoje tri ključne tačke ovog sporazuma. Prvo, zaraćene strane trebalo je da do 10. oktobra povuku svoje teško naoružanje iz demilitarizovane zone. Drugo, do 15. oktobra “radikalne terorističke grupe” trebalo bi da se uklone ili povuku. I treće, za sirijsku vladu i za lokalno stanovništvo posebno važno – do kraja godine treba omogućiti relativno neometan saobraćaj autoputevima M5 na relaciji Hama – Alep i M4 na relaciji Alep – Latakija.
Sudeći prema izveštajima sa terena, zaraćene strane povukle su svoje teško naoružanje iz demilitarizovane zone oko 10. oktobra. Međutim, o problematičnosti drugog koraka, odnosno povlačenja “radikalno-terorističkih grupa”, svedoči i izjava Sergeja Lavrova da će doći do privremenog odlaganja punog uspostavljanja demilitarizovane zone. O ovome će biti reči u daljem tekstu. Treći korak je jednako problematičan, budući da se deonice autoputeva M4 i M5 nalaze izvan zone predviđene sporazumom.
Već sada se može uvideti da je sporazum o demilitarizovanoj zoni u provinciji Idlib, u najboljem slučaju, neizvesne budućnosti. Mnogo je verovatnije da će, poput prethodnih sporazuma, ubrzo doživeti kolaps. Ni Rusija, kao glavni pokrovitelj ovog sporazuma, ne trudi se preterano da prikrije ovu činjenicu. Naprotiv, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nedavno je izjavio da je sporazum o demilitarizovanoj zoni privremenog karaktera, a da će rat biti okončan tek onda kada sirijske vladine snage povrate punu kontrolu nad teritorijom sirijske države.
Već sada se može uvideti da je sporazum o demilitarizovanoj zoni u provinciji Idlib, u najboljem slučaju, neizvesne budućnosti.
Istovremeno, tri činjenice podupiru ovaj stav. Prvo, krajnji interesi Rusije i Sirije ne podudaraju se sa dugoročnim primirjem u Idlibu. Drugo, prisustvo i sastav mnogih bitnih anti-vladinih organizacija čini bilo kakav trajni sporazum nemogućim. Treće i u uskoj vezi sa prethodnim, sporazum u svojoj trenutnoj formi ostavlja veliki manevarski prostor za provizorna tumačenja njegove ključne odrednice.
Kakvi su interesi Rusije i Turske u vezi sa demilitarizovanom zonom?
Rusija ne želi nužno da eliminiše sve anti-vladine paravojne organizacije. Zdrav razum ukazuje na to da je razoružavanje i amnestiranje pojedinih pobunjeničkih frakcija svakako poželjnija i – jeftinija opcija od oružang sukoba.
Rusija želi međunarodno priznatu, dovoljno stabilnu i svojim političkim interesima podređenu Siriju kao trajno uporište na Bliskom istoku. Međutim, Rusija istovremeno želi da njeno trajno prisustvo u Siriji bude prihvaćeno kao legitimno od strane međunarodne zajednice. Poput vojnog prisustva i političkog uticaja SAD u susednim državama.
Zbog toga je za Rusiju veoma važno da najpre nastupi sa diplomatskom inicijativom, nudeći mirniju alternativu nastupajućem krvavom sukobu u Idlibu. Da bi jedna takva inicijativa bila ravnopravna i legitimna, Rusiji je neophodna Turska kao zastupnik anti-vladinih snaga.
Za razliku od Rusije, Turska se u ovom sporazumu nalazi u daleko nepovoljnijoj poziciji. Najpre, sukob u Idlibu odvija se u neposrednom susedstvu Turske. Ukoliko dođe do egzodusa 800 hiljada ljudi, kako to procenjuje UN, njihov prvi i najlogičniji put bio bi upravljen prema Turskoj.
Rusija ne želi nužno da eliminiše sve anti-vladine paravojne organizacije. Zdrav razum ukazuje na to da je razoružavanje i amnestiranje pojedinih pobunjeničkih frakcija svakako poželjnija i – jeftinija opcija od oružang sukoba.
U Turskoj se trenutno nalazi oko 3,5 miliona izbeglica iz Sirije i još oko pola miliona tražilaca azila iz drugih ratom zahvaćenih područja. Ta cifra se svakodnevno uvećava za po nekoliko stotina, što putem novorođene dece izbeglih porodica što putem stalnog priliva iz susednih zemalja. Ako se ovome doda i veoma nepovoljna ekonomska situacija u Turskoj, jasno je da bi humanitarna katastrofa u Idlibu stvorila suviše veliki diplomatski i ekonomski pritisak.
Drugo i najvažnije, Turska je od početka rata u Siriji pokrovitelj brojnim anti-vladinim ali i pojedinim militantnim grupama koje su od strane međunarodne zajednice označene kao terorističke. Tu se najviše izdvaja od strane Turske podržavan Nacionalni oslobodilački front (NOF). U sastav ove organizacije ulaze „umerenije“ grupe poput divizija Slobodne sirijske armije. Međutim, deo ove koalicije od avgusta ove godine je i Sirijski oslobodilački front, nastao sjedinjavanjem radikalno islamističkih grupa Ahrar al Šam i Nur al Din al Zenki. Najsnažnija teroristička grupa, Hajat Tahrir al Šam, od avgusta se nalazi na turskoj listi terorističkih organizacija, ali to ne treba da isključuje mogućnost saradnje u ovoj situaciji.
Za razliku od Rusije, Turska se u ovom sporazumu nalazi u daleko nepovoljnijoj poziciji.
Glavni zadatak Turske u kontekstu ovog sporazuma jeste da vrši diplomatski pritisak i svojim neposrednim vojnim prisustvom utiče na pomenute organizacije da postupaju u skladu sa sporazumom. Iako bi se neke od ovih grupa mogle kooptirati u nekom budućem sporazumu, grupe poput Ahrar al Šama, Nur al Din al Zenkija a naročito Tahrir al Šam ostaju legitimna meta Rusije i Sirije. Ovo je ujedno tačka gde su interesi Turske i Rusije najverovatnije nepomirljivi.
Turska se ovde suočava sa nerešivom dilemom. Sa jedne strane, treba da zastupa interese pomenutih militantnih organizacija i da utiče na njih tokom sprovođenja sporazuma čiji je glavni cilj – njihova faktička eliminacija. Sa druge strane, ukoliko se odrekne svog pokroviteljstva nad ovim organizacijama i prepusti ih Rusiji i Siriji, Turska će ostati lišena svojih eksponenata u Siriji, a njena uloga u budućim pregovorima biće drastično svedena. Osim toga, Turskoj će time biti uskraćeno paravojno ljudstvo koje je do sada koristila za rat protiv kurdskih snaga Jedinica narodne zaštite na severu Sirije.
Najvažnije, radikalističke organizacije ovakav potez od strane Turske doživele bi kao izdaju. Sledstveno tome, rizik od terorističkih napada na turskom tlu drastično bi se povećao.
Takođe, neposredno angažovanje Turskih oružanih snaga širih razmera u Idlibu malo je verovatno zbog velike opasnosti od sukobljavanja sa ruskim snagama.
Turska treba da zastupa interese pomenutih militantnih organizacija i da utiče na njih tokom sprovođenja sporazuma čiji je glavni cilj – njihova faktička eliminacija.
Interesi i stremljenja sirijske vlade ovde se naročito ne razmatraju, budući da su u bitnoj meri podređeni ruskoj strategiji za Siriju. Razume se ipak, da je jedini cilj Bašara al Asada da očuva svoju poziciju na vlasti i povrati punu kontrolu nad teritorijom Sirije.
Prisustvo radikalističkih militantnih organizacija
Površnim razmatranjem može se smesta ispravno zaključiti da prisustvo terorističkih organizacija čini svaki sporazum gotovo nemogućim. Najznačajniju oružanu silu u Idlibu čine upravo radikalističke organizacije, od kojih su se neke već deklarisale protiv sporazuma, dok je stav drugih krajnje ambivalentan. Posebnu prepreku implementaciji ovog sporazuma predstavlja činjenica da se oko 20% predviđene zone prostire na teritoriji koju kontrolišu radikalističke grupe koje nisu sklone primirju.
Kao primer ćemo prvo navesti Hajat Tahrir al Šam, nekada poznatiji pod nazivom al Nusra front. Prema podacima UN-a, ova teroristička organizacija broji oko 10,000 boraca i pojedinačno je najsnažnija grupa u Idlibu. Ova organizacija se do trenutka pisanja ovog teksta nije izjasnila po pitanju sporazuma koji podrazumeva njeno potpuno povlačenje iz demilitarizovane zone.
Samo iz ovog razloga može doći do kolapsa sporazuma, budući da HTS pod svojom kontrolom drži ključne punktove u Idlibu, uključujući i granični prelaz sa Turskom, Bab al Hava. Istovremeno, poslednji nezvanični podaci govore da pripadnici HTS-a neće povući svoje pripadnike.
U prilog tome govori i tvrdnja da je tokom prethodne nedelje došlo do teških sukoba tokom tri uzastopna dana između HTS i pripadnika Nur al Din al Zenkija u mestu Kafr Halab, koje se nalazi unutar predviđene demilitarizovane zone.
Posebnu prepreku implementaciji ovog sporazuma predstavlja činjenica da se oko 20% predviđene zone prostire na teritoriji koju kontrolišu radikalističke grupe koje nisu sklone primirju.
Pored ove organizacije, tu su i Turkestanska islamistička partija, Huras al Din, Ansar al Din i druge koje su odbile bilo kakvo učešće u sporazumu. Ova prva je, prema najnovijim informacijama, danas počela sa intenzivnom fortifikacijom svojih pozicija kod mesta Kabani, koje ulazi u sastav demilitarizovane zone.
Situacija je posebno komplikovana u slučaju organizacija poput Ahrar al Šama i Nur al Din al Zenkija, koje su u sastavu Nacionalnog oslobodilačkog fronta. U sklopu sporazuma, prisustvo „umerenijih“ jedinica Nacionalnog oslobodilačkog fronta je dozvoljeno. Ali istovremeno, Rusija i Sirija organizaciju Nur al Din al Zenki i slične militantne grupe-članice Nacionalnog oslobodilačkog fronta smatraju legitimnom metom, i zahtevaju njihovo uklanjanje.
Najveći i nepremostivi problem sastoji se u tome što nijedna od ovih organizacija nije koncentrisana na jednom celovitom delu teritorije, već često međusobno “dele” kontrolu nad ruralnim i urbanim područjima, na kojima neretko dolazi i do međusobnih oružanih sukoba. Veoma je mala verovatnoća da će sirijske i ruske snage praviti razliku između “umerenijih” i “radikalnijih” segmenata koji se u Idlibu nalaze. Sledstveno tome, situacija može vrlo brzo i lako da eskalira, ostavljajući sporazum o primirju i demilitarizovanoj zoni samo na papiru.
Nejasno definisana terminologija sporazuma
Na kraju, sporazum na više mesta nalaže da je do 15. oktobra neophodno uklanjanje “radikalno-terorističkih organizacija”. Međutim, sporazumom nije jasno definisan spisak organizacija koje se vode kao “radikalno terorističke”.
Veoma je mala verovatnoća da će sirijske i ruske snage praviti razliku između “umerenijih” i “radikalnijih” segmenata koji se u Idlibu nalaze.
Zbog toga, naredba o povlačenju takozvanih radikalno-terorističkih organizacija ima samoporažavajuće dejstvo na nedavno postignuti sporazum o demilitarizovanoj zoni.
Jasno je da i Rusija i Turska u svakom momentu mogu pronaći sopstvene, legitimne razloge za istupanje iz sporazuma. Sirijska vlada, istovremeno, svakako želi da povrati punu kontrolu nad Idlibom.
Imajući u vidu sve prethodno navedeno, može se zaključiti nekoliko stvari u vezi sa rusko-turskim sporazumom.
Prvo, sporazum će u najboljem slučaju za neko dogledno vreme odgoditi, ali ne i sprečiti sukob širih razmera u Idlibu. Drugo, sporazum će pružiti mogućnost onim pobunjeničkim frakcijama koje to žele da se predaju. O tome možda dobro svedoči i nedavna izjava Bašara al Asada, da je cilj, između ostalog, “rehabilitovati” one slojeve društva koji su pružali podršku terorizmu i haosu.
Poslednje i najvažnije, sporazum nastoji da obezbedi legitimitet za dalju borbu. Za kolaps sporazuma uvek će biti okrivljena jedna strana, dok će se za drugu smatrati da je “pokušala” da kritičnu situaciju u Idlibu reši mirnim putem.
