Dvanaesti po veličini grad Gazni, glavni grad istoimene provincije, našao se 10. avgusta na udaru talibana. Reč je o jednoj od većih ofanziva koje su militanti pokrenuli u poslednjih nekoliko godina u cilju stavljanja što većeg dela Avganistana pod svoju kontrolu. Iznenadni koordinisani napad sa oko 1000 talibana uhvatio je avganistanske oružane snage potpuno nespremne, pa su tako u jednom momentu bile pred samim kolapsom, što se ogledalo u masovnom povlačenju, u cilju odbrane administrativnih i drugih vitalnih objekata u samom centru grada.
Američke specijalne snage iz sastava 101. vazduhoplovne divizije sa helikopterima AH-64 Apache i takozvani savetnici na kopnu bili su primorani da se uključe kako bi pomogli regularnim snagama da zadrže postojeće i povrate izgubljene teritorije. Bliska vazduhoplovna podrška I bolja koordinacija na terenu počela je da daje rezultate u narednim danima, forsirajući Talibane na povlačenje iz većeg dela Gaznija. Nakon pet dana intenzivnih borbi i velikih žrtava sa obe strane, čini se da je kontrola nad većim delom grada ponovo uspostavljena. U prilog tome govori i demonstrativni ulazak predsednika Ašrafa Ganija u Gazni koji se sastao sa lokalnim zvaničnicima.
Dok je Gani vodio sastanke i držao političke govore podrške lokalnom stanovništvu, spasilački timovi prebrojavili su žrtve petodnevnog sukoba u razrušenom gradu. Njihov broj u ovom momentu se popeo na oko 270, i trenutno nije moguće utvrditi koliki je broj avganistanskih, a koliki broj talibanskih vojnika poginuo. Prema nekim preliminarnim procenama, navodno je na strani vladinih snaga živote izgubilo više od 170 ljudi iz sastava policijskih i vojnih jedinica, što je poražavajuća cifra za odbrambene snage Avganistana.
Ofanziva na Gazni po receptu iz Kunduza i Helmada
Istorijski i strateški gledano Gazni je veoma bitan grad ako uzmemo u obzir da se nalazi na svega 150km od glavnog grada i na putnom čvorištu koga povezuje Koridor 1 autoputa Kabul-Kandahar. Ujedno, smešten u blizini lokalnog plemena Paštuna koji gaji veoma bliske veze sa susednim Pakistanom, odakle potiče najveći broj militanata.
Postavlja se pitanje kako je ova ofanziva talibana dočekala odbrambene snage nespremno, ako se pogleda da su militanti, podržani od strane lokalnih plemena, pojedinim akcijama mesecima unazad pokušavali da odseku grad. Na zauzetim oblastima uredno su bile primećene određene pripreme za predstojeći napad, a zabeležen je i veliki broj atentata.
Način na koji je izvršen upad u grad podseća na slične ofanzive koje su talibani 2015. pokrenuli u Kunduzu i 2016. u Helmadu. Reč je o taktici gde se prvo zauzimaju lokalni okruzi gde nema toliko vojnika, zatim se prelazi na vojne baze i na kraju se pokušava sa upadom u sam grad. Osvajanje Kunduza za Talibane je tada predstavljalo najveću pobedu nakon vojne intervencije SAD i svrgavanja sa vlasti 2001. godine.
Vojska i policija nespremne da samostalno preuzmu odbranu zemlje
Uprkos činjenici da su vladine snage ubrzo povratile kontrolu nad ovim gradom porazi koje su im talibani naneli u početku bili su prvi ozbiljniji znakovi da je Avganistan i dalje daleko od mogućnosti da na sebe u potpunosti preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost bez podrške SAD. Dalja potvrda za to je bila i takozvana letnja ofanziva talibana u provinciji Helmad 2016. gde je za kratko vreme u ruke militanata palo čak 11 oblasti. Podrška američkih aviona i u ovom slučaju izbila je u prvi plan, u suprotnom, veliko bi bilo pitanje kako bi se domaće snage izborile.
Do sada gledano, avganistanska vojska i policija preuzele su većim delom na sebe odbranu zemlje, dok sa druge strane izgleda da su talibani na vrhuncu svoje moći od 2001. godine. Prema trenutnoj statistici, državne snage drže pod svojom kontrolom jedva 56 % od ukupne teritorije. Dalje nadiranje militanata često je zaustavljano isključivo uz pomoć američkog i skromnim doprinosom avganistanskog ratnog vazduhoplovstva.
Samo SAD su od početka godine na talibane bacile oko 3000 različitih vrsta bombi. Međutim, oslanjanje isključivo na vazduhoplovstvo je nedovoljno. Da bi se uspostavila bezdbednost u većem delu zemlje neophodno je izgraditi kopnene kapacitete, a pre svega unaprediti obaveštajni aparat koji bi morao da predvidi predstojeće poteze militanata. Veliki problem predstavlja i kulturološki aspekt s obzirom na plemensku raznolikost. Tako su militanti na svoju stranu prigrlili veliki broj Paštuna kod kojih su talibani našli svoje utočište i potporu.
Koreni talibanske moći
Glavni razlog tolikog uticaja talibana još od njihovog pojavljivanja na severu Pakistana početkom 90-ih, bio je spoljni faktor. Prvi tragovi novca i podrške dolazili su najpre od Saudijske Arabije, s obzirom na to da talibani na osvojenim teritorijama sprovode takozvano šerijatsko pravo ili radikalniju formu sunitskog islama, koja je ovoj zemlji bliska. Nakon njihovog pojavljivanja u Avganistanu 1994. i dolaska na vlast, jedine tri države koje su priznavala talibansku vlast u Avganistanu sve do američkog svrgavanja bile su UAE, Saudijska Arabija i Pakistan.
Razlozi pakistanske potpore talibanima u Avganistanu leži najpre u sprečavanju uticaja Indije u toj susednoj zemlji. Islamabad tesne veze Indije sa Avganistanom vidi isključivo kroz “opkoljavanje” Pakistana i separatističku podršku pokretu Baluči. Stoga je kroz talibane Islamabad vršio pritisak na režim u Kabulu u cilju prekidanja saradnje sa Indijom.
Jačina talibana leži navodno i u manje poznatom partneru, Islamskoj Republici Iran. Teheran već nekoliko godina na teritoriji Avganistana igra dvostruku igru koja se ogleda u prilično tesnim ekonomskim odnosima sa Kabulom i zakulisnom naoružavanju talibana. U maju 2016. godine Iran, Indija i Avganistan potpisali su ugovor o izgradnji luke Čabahar na obali Arabijskog mora, što je za Teheran i Indiju od strateški važnog značaja s obzirom da bi se uz pomoć ove luke zaobišao Pakistan.
Uprkos jakoj saradnji sa Kabulom, Teheran u potaji navodno sarađuje i sa avganistanskim najvećim neprijateljem talibanima. Iako, istina, za to nema čvrstih dokaza, prema mnogim navodima, Iran već nekoliko godina snabdeva militante sa jurišnim puškama, minobacačima i raketnim bacačima prvenstveno u pograničnoj provinciji Farah. Glavni razlog leži u sprečavanju ulaska militanata Islamske države ( poznatija još kao Korasan grupa još od 2015. godine) u Iran. Još jedan donekle logičan razlog je podrivanje američkih i NATO snaga kojih ukupno u Avganistanu trenutno ima oko 14 000.
Među destabilizacionim faktorom po bezbednost Avganistana našla se i Rusija, koju su SAD optužile da od 2016. godine pruža podršku talibanima. Obe strane, inače, istorijski neprijatelji, demantovali su bilo kakvu povezanost. Prva velika optužba na račun Rusije stigla je u martu, kada je komandant američkih snaga u Avganistanu Džon Niklson u intervjuu za BBC rekao da Moskva preko Tadžikistana šalje oružje militantima.
Pored Niklsona, pojedini avganistanski vojni i policijski zvaničnici su tvrdili da su kod talibana pronašli srednje i teške mitraljeze, naočari za noćni vid i oružje manjeg kalibra. Iako nema čvrstih dokaza koje bi mogle da potkrepe ove navode, čini se da Rusija i Iran imaju iste razloge zbog kojih bi tajno podržavanje talibana moglo da bude od koristi.
Moskva sa Avganistanom jednako održava solidne odnose, najpre kroz prodaju naoružanja, ali isto tako vlast vidi kao prilično neeifikasnu u iskorenjivanju ekstremista Islamske države. Tako bi Rusija mogla Talibane da posmatra kroz prizmu efikasne sile u sprečavanju prelivanja militanata Islamske države preko Tadžikistana i dalje na sever ka Rusiji. Takođe, može se primetiti da je ruska retorika protiv talibana dosta promenjena od američke intervencije u Avganistanu, najpre u vidu protivljenja Moskve zbog dugogodišnjeg prisustva SAD u toj zemlji.
Silom do pregovaračkog stola
Mnogi spoljni, i unutrašnji faktori, kao što možemo videti, doprineli su tolikom jačanju talibana u Avganistanu. Tako ni posle 17 godina od američke intervencije moć talibana ne prestaje da jenjava. Iznenadne ofanzive na tačke od strateškog značaja prvenstveno za cilj imaju da se sredstvima sile ostvari što bolja početna pregovaračka pozicija. U prilog tome govori i nedavni susret američkih diplomata pod vođstvom Allice Wells-a sa predstavnicima talibana u Dohi.
Reč je o jednom od najvećih susreta između talibana i SAD u proteklih nekoliko godina. Prošle godine, predsednik Donald Tramp izneo je strategiju za Avganistan u kojoj je navedeno povećanje broja vojnika u cilju sprovođenja protivterorističkih operacija. Pregovaranje sa talibanima tada nije stavljeno kao prioritet, tako da je ovaj susret bio prilično iznenađenje. Mogućnost uspostavljanja prekida vatre je verovatno bio glavna tema razgovora, s obzirom da su SAD u više navrata naglasile da o budućnosti Avganistana treba isključivo da raspravljaju predstavnici vlasti u Kabulu i talibani.
Sa druge strane, talibani do sada nisu pokazali želju da ozbiljnije razgovaraju sa vladom u Kabulu. Jedan od glavnih razloga je nepriznavanje režima u Avganistanu, koji je viđen kao marioneta SAD. Stoga, talibani su isključivo spremni da za pregovarački sto sednu sa diplomatama iz Vašingtona, pošto SAD gledaju kao koren svih problema.
Poslednja ofanziva u Kabulu samo je još jedna u nizu kako bi se što je moguće više diskreditovao politički i bezbdednosni aparat u Avganistanu, a SAD prislile na direktne pregovore o potpunom povlačenju, kao i budućnosti ove zemlje. Ukoliko bi se talas nasilja i gubljenje teritorija nastavilo , velika je verovatnoća da će SAD pristati da budu glavni pregovarač o sudbini Avganistana. U tom slučaju glavni kamen spoticanja mogao bi biti eksplicitan zahtev talibana o potpunom povlačenju SAD, što predsednik Tramp i njegova administracija nisu spremni da prihvate. Samim tim, jedino se uz pomoć kompromisa, odnosno pravljanjem određenih ustupaka sa obe strane, može naći neko održivo rešenje.