Saša Radomirović sa portala Global Defence otišao je u Jermeniju odakle donosi priču o stanju u zemlji
U trenutku najveće nestabilnosti, ali i neizvesnosti u zemlji od početka 90ih godina, otišao sam u Jermeniju, gde sam proveo 7 dana. Pored glavnog grada, obišao sam južni i centralni deo zemlje i razgovarao sa lokalnim stanovništvom. Sve u cilju da što bolje stvorim sliku o tome kakvo je stanje u zemlji.
Sa međunarodnog aerodroma Zvartnots u Jerevanu krenuo sam taksijem ka gradu u iščukanoj staroj Mazdi 3. Vozim se kroz predgrađe kišnog Jerevana, koji prilično siromašno izgleda.
Ovde rat može da izbije svakog časa…
Na pojedinim starim kućama i zgradama vise zastave Nagorno Karabaha, republike koja od početka ove godine više ne postoji. Izgleda da su od svega ostale samo zastave i kolone izbeglica. Tužna slika na početku ovog putovanja.
Stižem u centar grada, odjednom drugačija slika. Naizgled, reklo bi se da se radi o zemlji u kojoj vlada jedno blagostanje. Puni kafići i restorani, kojih je na svakom ćošku, klubovi koji rade do kasno u noć ne samo vikendima, već i radnim danima. Muzika koja trešti iz svakih drugih kola zbog koje ne može noću da se spava.
Ovde sam video više nego u bilo kojoj zemlji skupocenih vozila, najviše Mercedesa G klase, ali sa druge strane i stare dobre Lade Rive i druge sovjetske oldtajmere, koji se kotrljaju barabar sa luksuznim vozilima.
Društvo u ovoj zemlji potpuno je raslojeno
Već ova slika dovoljno govori koliko je društvo u ovoj zemlji raslojeno. Ovde srednje klase skoro da nema. Ratovi, geopolitičke prilike, kriminal i korupcija uticali su da Jermenija postane zemlja ultra bogatih i ultra siromašnih, gde “običan” svet u proseku zarađuje oko 400 evra mesečno i to u Jerevanu.
Izvan grada situacija je mnogo gora. Dok su cene po kafićima i prodavnicama veće nego u jednoj Italiji ili Austriji.
Protesti u Jerevanu
Protesti u Jerevanu održavaju se već neko vreme, pa je zato policije na sve strane. Jedno jutro nismo mogli lako da izađemo iz grada, jer je sve bilo blokirano. Tek kad su se demonstranti povukli sa ulica, mogli smo da krenemo u dalje istraživanje ove zemlje.
Okidač za proteste je jednostrana predaja Azerbejdžanu pograničnih teritorija u severnom regionu Tavuš, što je potez koji Jermeni vide kao izdaju. Proteste predvodi jermenski pravoslavni sveštenik Bagrat Galstanjan iz Tavuške eparhije.
Protesti su upereni protiv vlade na čelu sa premijerom Nikol Pašinjanom koji je predaju četiri pogranična sela okarakterisao kao neophodan korak u naporima da se pregovara o trajnom mirovnom sporazumu sa Azerbejdžanom. Demonstranti i opozicionari vide Pašinjanove odluke kao kapitulaciju.
Rezignacija stanovništva prema aktuelnoj vlasti traje već godinama unazad, ali ono što je izazvalo prevashodno bes jeste potpuni gubitak Nagorno Karabah prošle godine.
U septembru prošle godine Azerbejdžan je uspešno preuzeo poslednje delove spornog regiona Nagorno-Karabaha, koji je ranije bio pod kontrolom etničkih Jermena, što je izazvalo masovni egzodus Jermena. Oko 120 000 Jermena napustilo je Nagorno Karabah, a Azerbejdžan je preuzeo kontrolu prvo nad strateški važnim mestom Šuša, što je značilo da će odmah ubrzo pasti i glavni grad Stepanakert.
Upravo kod manastira Khor Virap, koji gleda na planinu Ararat u Turskoj (koja je za Jermeniju sve) odakle je krenulo hrišćanstvo u Jermeniji 301. godine, srećem jednog dekicu. Pocepane obuće, u vojničkoj jakni, sedeo je na suncu gledajući sa jedne strane na manastir, a sa druge na spomenik palom jermenskom vojniku u ratu sa Azerbejdžanom 90ih.
Molio je za nešto pomoći. Kada sam mu prišao i dao nešto novca, počeo je da me grli i u suzama priča o svom životu. Rekao mi je da se zove Karen i da je prošle godine zajedno sa porodicom proteran iz grada Šuša u Nagorno Karabahu. Ostao je bez svoga doma i sada prosi pored ovog manastira da bi preživeo. Ovakvih priča puna je Jermenija, jer je “običan” narod u svakom ratu najveća žrtva.
Bez saveznika
Jermenija ni u ratu 2020. ni u ratu 2023. nije imala saveznike. Ostavljena je da se sama bori sa Azerbejdžanom, koji je sa druge strane imao punu podršku Turske, bio daleko bolje pripremljeniji za rat u vojnom smislu. Baku je iskoristio i međunarodne prilike usred oklevanja Zapada da ozbiljnije pomogne Jermeniji, turske podrške i ruskog ostavljanja Jermenije na cedilu.
Moskva je godinama prodavala oružje jednoj i drugoj strani
Moskva je godinama prodavala oružje jednoj i drugoj strani. Mada, poslednjih godina više Azerbejdžanu, jer je finansijski mogao mnogo više da se, žargonski rečeno, “otvori”. Jermenija nije bila u stanju da priušti neku veću kupovinu ni iz Rusije, ni od zapadnih zemalja. Ujedno, premijer Jermenije Nikol Pašinjan počeo je da se okreće više ka Zapadu, što Rusija nije nikako mogla da prihvati, pa je ovo bio razlog više da se ova zemlja, nekada značajan saveznik, pusti niz vodu.
Rusija je pustila niz vodu Jermeniju
Puštanje niz vodu najbolje se videlo prošle godine u Nagorno Karabahu gde je od 2020. posle 44 dnevnog rata bilo raspoređeno 2000 ruskih mirovnih snaga u cilju da spreče dalju eskalaciju i obezbede funkcionisanje čuvenog koridora Lačin – jedinog preostalog puta koji je spajao Nagorno Karabah sa Jermenijom.
Rusija nije učinila ništa da spreči konačnu ofanzivu koju je Azerbejdžan izveo prošle godine u septembru. Nemo su posmatrali kako u ratnom vihoru pada mesto za mestom u ruke Azera. Ljudi su se nadali da će ruski mirovnjaci preduzeti akciju, ali je od svega ostala pusta nada. A nakon nade usledio je bes Jermena prema Rusiji, jer su se osetili prodano i izdano.
Vozeći se krivudavim i oronulim putevima do manastira Gošavank razgovaram sa lokalnim vodičem Grigorom, koji je rođen u Jerevanu. Studirao je istoriju, a pošto posla u školi ili nekom institutu nije bilo, počeo je da radi kao turistički vodič za strance. Razgovaramo o trenutnoj situaciji u Jermeniji. Grigor, kao i dobar deo Jermena nakon poslednjih događaja smatra da ih je Rusija prodala, da od Zapada nema dovoljne pomoći, iako su im se dosta okrenuli.
Jedinog saveznika vidi u Iranu, sa kojim dele granicu, dok, kako kaže, dva neprijatelja susedna, sa istoka Azerbejdžan, sa zapada Turska kuju plan za novi napad na Jermeniju da zauzmu južni deo zemlje i tako se Azerbejdžan spoji sa svojom eksklavom Nahičivan i ima otvoreni koridor sve do Turske.
Koridorom koji miriše na rat
Azerbjedžan gleda na koji način da stavi pod svoju kontrolu koridor Zangezur na jugu Jermenije. Duž ovog koridora koji vodi do manastira Tatev pa južnije do Irana postoji pretnja da u svakom trenutku izbije rat.
Odlučujem da se uputim ovim koridorom, da obiđem neka mesta i vidim kakva je situacija. U daljini vide se utvrđeni jermenski položaji iznad kojih se vijore jermenske zastave. A na putu vojske na sve strane. Srećem jedan konvoj jermenskih vojnika koji vuku topove, dalje pune kamione vojnika. Zatim džipove, cisterne i drugu tehniku.
Sve izgleda samo što rat nije počeo
Sve izgleda samo što rat nije počeo. Samo što Azerbejdžanska vojska nije krenula u svoju ofanzivu da otkine jedan važan komad jermenske teritorije – Zangezur koridor. Ovaj deo je sporna teritorija još od Prvog svetskog rata.
Pod komunističkim Sovjetskim Savezom oblast koja se nalazi između azerbejdžanske autonomne oblasti Nahičivan i Azerbejdžana, postala je deo Jermenske Sovjetske Socijalističke Republike.
Jermenija danas ovu oblast smatra svojom provincijom Sjunik. Tokom sovjetske ere, Moskva je izgradila dve železničke pruge duž današnjeg Zangezurskog koridora da poveže Nahičivan sa Azerbejdžanom. Železnica je prestala da funkcioniše posle Prvog rata u Karabahu, koji je počeo 1992.
Baku sada gleda kako da ponovo stavi pod svoju kontrolu ovu strateški važnu oblast, pa se tako sve više razmatra i vojna intervencija, zbog čega je vojske ovoliko na putevima.
Tu su i ruske snage koje u Jermenji imaju bazu, pa je bilo prilike da i njih viđamo. Jermeni se ne nadaju previše da bi im u slučaj azerbejdžanske ofanzive na Zangezur koridor Rusi pomogli. Iskreno, reklo bi se da se tek ne nadaju ni od Zapada. A i Zapad ima ovde svoje prisustvo u vidu EU misije koja prati situaciju kao neka vrsta monitoring grupe, koju smo isto tako imali prilike da sretnemo.
Njihov zadatak je da prikupljaju informacije na dnevnom nivou, slikaju i snimaju položaje jermenskih i azerbejdžanskih vojnika. Krajnji cilj jeste stvaranje realne slike stanja na terenu, razgovaranje sa lokalnim stanovništvom u kritičnim područijima Jermenje, ali ne i sprečavanje eskalacije.
Koliko je sve nestabilno i na ivici novog rata, najbolje govori to da je nakon mog odlaska iz Jermenije, svega nekoliko dana posle, izbila progranična razmena vatre blizu Džermuka, ali je srećom izbegnuta dalja eskalacija.
Jermenija je ostala sama i slaba, a Azerbejdžan nikad jači
Vlasti u Jermeniji gledaju da diplomatskim putem reše pitanje koridora Zangezur sa Azerbejdžanom i probaju da uspostave dugoročni mir. Jermeniji je to jedino ostalo, jer je svesna da međunarodnu podršku za rat nema, a vojno je u ovom momentu daleko slabija.
Jermenija je ostala sama i slaba, a Azerbejdžan nikad jači, sa jakim saveznikom Turskom i Rusijom, koja bi vrlo verovatno opet nemo posmatrala. Zato postoji strah da može da iskoristi ovu jedinstvenu priliku i situaciju u svetu da “dovrši započet posao do kraja”.
Na rastanku, ovaj strah potvrđuje mi vodič Grigor koji mi kaže: Ovde rat može da izbije svakog časa…
