Da rat ne predstavlja ništa drugo nego produžetak politike drugim sredstvima svima je poznato. Ova nebrojeno puta citirana krilatica pruskog generala Karla fon Klauzevica ipak biva skrajnuta ili u najmanju ruku pogrešno interpretirana. Postaje sve više očigledno koliko je ovako jednostavna pouka značajna u današnjim uslovima ratovanja.
Polazna pretpostavka jeste da je rat instrument kojim se politički interesi i odnosi realizuju u ekstremnim situacijama. Stoga se rat ne može posmatrati a još manje voditi kao pojava izolovana od politike i njenih načela. Ipak, negacija političkih imperativa u savremenim ratovima više je nego očigledna u savremenoj istoriji ratovanja. Najpre obratimo pažnju na to kako se došlo do rata kakav danas poznajemo i šta se pod njime podrazumeva? Odgovor na ovo pitanje zahteva vrlo kratku genezu modernog ratovanja.
Prema opšteprihvaćenim kriterijumima postoje četiri generacije ratovanja. Prva, karakteristična za 19. vek koja se na taktičkom nivou ogleda u linijskim borbama sa tada još uvek nerazvijenim vatrenim oružijem. Druga generacija obeležila je period Prvog svetskog rata – veliki oslon na vatrenu moć artiljerije, rovovski rat iznurivanja. Treću generaciju svet doživljava kao iznenađenje. Otpočinje je nacistička Nemačka svojom doktrinom Munjevitog rata kojom se akcenat stavlja na strategijsko i taktičko manevrovanje kao i na psihološki uticaj koji se na neprijatelja ostavlja bespoštednim, preciznim napadima. Od tada pa do danas najveći naglasak se u strategiji napada stavlja na mobilnost kao i na što veću prodornu moć. Dolazimo zatim do četvrte generacije za koju se smatra da je nastupila u protekle dve decenije.
Ono što najviše razlikuje četvrtu od treće generacije ratovanja jeste što u najnovijim ratovima nisu svi učesnici obučeni u uniforme i ne predstavljaju nužno oružanu silu jedne od 194 države u svetu.
Šta je dovelo do smene treće i četvrte generacije? Globalni poremećaj u odnosu snaga na kraju 20. i početku 21. veka. Sa slomom Sovjetskog Saveza nastaje situacija u kojoj Sjedinjene Američke Države postaju isključivi arbitar koji u konfliktnim situacijama širom sveta presuđuje pravom sile. Mnogi akteri, suočeni sa nepremostivim disparitetom u vojnoj i ekonomskoj moći naspram SAD-a iznalaze nove instrumente za izražavanje sopstvene volje i interesa. Tako dolazimo do ratova kakve danas vidimo u Iraku, Siriji i Avganistanu. Poznatiji kao hibridni ratovi, u njima se borba prenosi sa bojnog polja bliže narodnim masama, njihovoj kulturi, međusobnim odnosima kao i svakodnevnom životu. Po tome se razume da hibridne ratove iniciraju oni koji ne poseduju dovoljno kapaciteta za direktan vojni sudar već teže da na brojne druge nametnu svoju volju.
Paradigmatski primer jednog takvog rata jeste tekući rat u Iraku. Koalicione snage predvođene SAD-om porazile su oružane snage Iraka za nešto više od mesec dana na proleće 2003. godine. Rat je okončan. Pobeda nad neprijateljskom vojskom je postignuta. Iračke snage izgubile su preko 30,000 vojnika dok su koalicione snage izgubile svega 200. Ovakva računica delovala bi sjajno da američka vojska nije u narednih pet godina izgubila skoro 4000 svojih vojnika mahom u borbi.
Protiv koga se američka vojska borila kada više nije bila u stanju rata sa Republikom Irak? Odgovor na ovo pitanje danas je opšte poznat kakvim god se etiketama služili. Bilo da je reč o teroristima ili o borcima za slobodu. Irak je i dalje u stanju rata i teritorijalne dezintegracije dok na njegovoj teritoriji nema reči o sukobu oružanih snaga dve suverene države. Primera radi, od 2014. do 2016. godine je na teritoriji Iraka život izgubilo oko 40,000 civila. Ključna reč danas je opšte poznata: Islamska država, nastala od brojnih frakcija koje u Iraku dejstvuju od 2003. godine. Militanti Islamske države, iako ne međunarodno priznate, uspeli su da preko dve godine drže vojsku jedne suverene države u stanju paralize neprekidnim nizom prepada i terorističkih napada, držeći ujedno znatan komad teritorije.
Interesantno je da kičmu Islamske države čine bivši oficiri Iračkih oružanih snaga koje su SAD brzopleto raspustile po okončanju invazije.
Okupacione vlasti su, zanesene vojnom pobedom, zanemarile posledice koje masovna otpuštanja vojnih lica mogu imati po bezbednost i raspoloženje u društvu. Tako jednostavna činjenica je zanemarena. Nažalost, rat i politika sazdani su sabiranjem tako jednostavnih činjenica koje često bivaju prenebregnute.
U ovome se sastoji savremeni rat: države više nemaju monopol na upotrebu oružanih snaga. U ratu učestvuju brojni akteri, dok je sve veći broj njih nedržavnog karaktera. Sve se više polaže u rat iznurivanja. Protivnik poput SAD-a ne može se pokoriti na bojnom polju. Ali se zato utrošak njegovih fizičkih, ali pre svega moralnih i ekonomskih snaga može znatno umnožiti. Konačni cilj jeste da saldo na protivničkom računu bude toliko nepovoljan da protivnik odustane od svojih prvobitnih namera.
Koji je prvi korak koji jedna velika sila može preduzeti na putu do pobede nad ovako fleksibilnim, proračunatim protivnikom? Najpre treba uvideti da je rat veoma dinamična pojava u tesnoj vezi sa politikom kao i društvenim i ekonomskim uslovima datog prostora i vremena.
Ni u kom slučaju vojnu pobedu ne treba smatrati definitivnim rešenjem, već samo jednim od instrumenata kojima se do takvog rešenja dolazi.
Na kraju se na primeru Sirije može konstatovati da SAD i Rusija kao dve velike sile ipak počinju da uviđaju izmenjenu prirodu savremenog rata. Izbegava se šire neposredno angažovanje sopstvenih kopnenih snaga. Samim tim postaje jasno da SAD i Rusija ne traže definitivno vojno rešenje kao što su to nekada činile u svojim sferama uticaja. Međutim, političkog rešenja nema na horizontu. Paravojne formacije kao stožeri savremenih ratova i dalje su u povoju i njihov sve jači politički uticaj se ne može ignorisati. U međuvremenu, cena po kojoj SAD i Rusija učestvuju u ovakvim ratnim zbivanjima neprestano raste. Kako u novcu i vremenu tako u izgubljenim ljudskim životima.