Nekoliko desetina sudanskih vojnika poginulo je u Jemenu, nakon što su upali u zasedu pobunjeničke grupe Ansar Allah, poznatija kao Huti. Do zasede je došlo u provinciji Haž, koja se nalazi na severozapadu zemlje, blizu strateški važne luke Midi u Crvenom moru. Na snimku koji je objavila televizija Al Masirah, pored poginulih vojnika, moglo se uočiti najmanje jedno oklopno vozilo BTR-80.
Huti su uspeli da namame sudanske vojnike tako što su im dopustili da njihov konvoj uđe dublje u teritoriju koju su kontrolisali, nakon čega su sa nekoliko strana otvorili vatru na njih. Ovo je do sada u jednom danu najveći gubitak za Sudan, člana koalicije okupljene oko Saudijske Arabije koja već tri godine pokušava da porazi ovu pobunjeničku grupu u Jemenu.
قتلى من #المرتزقة_السودانيين وإحراق آليات عسكرية للجيش السعودي ومرتزقته أثناء صد زحف واسع لهم على #ميدي 07-04-2018
للتنزيل على جوالك عبر 👇 الرابط التالي:https://t.co/7MtiTkgOzK#اليمن #البأس_اليماني pic.twitter.com/cdK8yNA8iR— البأس اليماني (@WrathYE) April 7, 2018
Upadanje u zasedu postalo je uobičajni slučaj za sudanske vojnike. Prošle godine, u blizini pograničnog mesta Midi, napadnut je konvoj u kojem je stradao veliki broj vojnika. Pored ljudskih gubitaka, uništena je i vojna tehnika, poput tenkova T-72AV i oklopnih vozila Oshkosh M-ATV
Nakon pune tri godine od uključivanja Sudana u jemenski konflikt, javnost u toj zemlji, pa i šire, veoma malo zna o njihovoj ulozi u ovoj siromašnoj zemlji na Arapskom poluostrvu.
U oktobru 2015. dva bataljona prešla su dug put iz mesta Kasal do velikog logističkog centra i luke Asab u Eritreji. U luci su ih čekali brodovi iz sastava UAE, koji su ih preko mora prevezli u luku Aden zajedno sa oklopnim vozilima BTR-70. Vremenom, broj vojnika je konstantno rastao, tako da se u ovom momentu procenjuje preko 8000 Sudanaca, što ih je po broju vojnika svrstalo na drugo mesto u okviru koalicije. Pored kopnenih jedinica, svoje učešće u Jemenu uzelo i je ratno vazduhoplovstvo sa najmanje dva Su-24M od ukupno 12 koliko ih je Sudan nabavio od Belorusije.
Najveći broj sudanskih vojnika čine takozvane Snage za brzu podršku (RSF).
Intenzivni vazdušni napadi Saudijske Arabije i drugih zalivskih zemalja nisu pomogli u slamanju otpora Huta i vojnika odanih bivšem jemenskom predsedniku Ali Abdulah Salehu. Kako je bezuspešna vazdušna kampanja odmicala, tako je uloga Sudana u kopnenim operacijama intenzivno rasla.
Najveći broj sudanskih vojnika čine takozvane Snage za brzu podršku (RSF). Reč je o paravojnoj formaciji koju najvećim delom sačinjava milicija Žanžaved. Ova formacija sastavljena od sudanskih arapskih plemena, poznata je po svom delovanju u zapadnom Sudanu i istočnom Čadu. Njeni borci stekli su veliko iskustvo tokom rata u Darfuru, posebno u period od 2003. do 2008. godine. Bili su predvodnica protiv-pobunjeničke borbe, ali i isto tako i zapamćeni po sistematičnom kršenju ljudskih prava u vidu ratnih zločina protiv domaćeg stanovništva u tom regionu.
Zbog nedostatka iskustva u kopnenom ratovanju, Saudijska Arabija videla je Sudan i njene prekaljene borce iz Darfura kao pravu opciju za operacije južno od njenih granica. Ipak RSF, suočio se u Jemenu sa dosta drugačijom situacijom nego što je to bio slučaj u Darfuru. Drugačija konfiguracija terena otežavala je napade na ključne tačke u Jemenu, a posebna otežavajuća okolnost bila je zadržavanje trenutno osvojenih pozicija.
Istina, sličan problem RSF je imao i u Darfuru, kome je nedostajala taktika zadržavanja zauzetih teritorija. Dodatan problem za RSF, koji je, takođe, išao na ruku Huta, bio je taj što im je od starta manjkala koordinacija sa drugim jedinicama, posebno vazduhoplovstvom i artiljerijom.
Pored njihovog uključivanja na severu Jemena, sudanski vojnici uzimali su svoje učešce i u odbrani vazduhoplovne baze Al Anad na jugu zemlje, kao i prilikom zauzimanja oblasti Al Šarija.
Kako se širio front na kojem su Sudanci učestvovali tako je i rastao broj žrtava. Vlada u Kartumu se prvi put oglasila u januaru 2016. kada je objavila svoju prvu žrtvu rata u Jemenu. Sve učestalija pojava snimaka napada na sudanske vojnike otežavala je vlastima u Kartumu da sakriju broj poginulih koji se konstantno nizao. Nemajući izbora, a i zbog sve većeg nezadovljstva porodica poginulih, komandant jedinica RSF, general Muhamed Hamdan Hamidati, prvi put je u septembru 2017. izašao sa zvaničnim podatkom u kome se kaže da je u Jemenu živote izgubilo 412 vojnika, uključujući 14 oficira. Tačan broj broj boraca stacioniranih u toj državi ni tada, kao ni ranije, nije otkriven.
Jedan deo poginulih sahranjen je u Saudijskoj Arabiji. Rijad da bi umirio porodice nastradalih, organizovao hodočasničko putovanje o svom trošku za 250 ljudi. Kao što smo ranije napomenuli, odsustvo adekvatne taktike, odnosno nesmotreni potezi prilikom organizovanja napada, doveli su do toga da je u ovom momentu broj poginulih porastao sasvim sigurno na preko 500 vojnika.
Ono što svakako zaslužuje poseban deo u analizi jeste zašto se Sudan, kao jedina država izvan zalivskih direktno uključio u ovaj brutalni rat koji je do sada odneo 10 000 života. Ne samo da se direktno uključila, već je poslala posle Saudijske Arabije najviše vojnika. Dok su se za razliku od Sudana, Egipat, Jordan i Pakistan odlučili samo za vazdušnu i pomorsku podršku.
Vlast u Kartumu na čelu sa dugogodišnjim predsednikom Omerom Al Baširom pravdala je uključivanje Sudana u jemenski konfikt kroz „odbranu svete zemlje(Saudijske Arabije) od iranske ekspanzije, u kojoj se nalaze dva najveća svetilišta za muslimane, Meka i Medina“.
Nesmotreni potezi prilikom organizovanja napada, doveli su do toga da je u ovom momentu broj poginulih porastao sasvim sigurno na preko 500 vojnika.
Gledajući sa političke tačke gledište, sudansko mešanje može se videti kao način da se izađe iz političkih i ekonomskih sankcija koje su im nametnule SAD devedesetih godina. Sudan je od 1989. kada je Al Bašir došao na vlast postao jedan od najizolovanijih zemalja na Afričkom kontinentu. Glavni razlog uvođenja sankcija 1997. bila je podrška tadašnjem iračkom predsedniku Sadamu Huseinu pre i tokom operacije „Pustinjska oluja“. Dodatni razlog bio je taj što je, Sudan viđen kao država koja sponzoriše terorizam, najpre zbog toga što je Osama Bin Laden jedno vreme boravio kao gost Sudanske vlade. Bombaški napadi Al Kaide na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998. naveli su SAD da upotrebe vojnu silu i bombarduju Sudan iste godine.
Kartum i Teheran održavali su čvrste veze sve do 2015. kada je došlo do potpunog razlaza i menjanja politike prema zalivskim zemljama. Predsednik Bašir video je građanski rat u Jemenu kao jedinstvenu priliku obnavljanja odnosa sa dugogodišnjim neprijateljima na međunarodnom planu. Dodatno u prilog išlo mu je Arapsko proleće koje je buknulo 2011. SAD poučene kataklizmom koja je usledila nakon revolucija duž Magreba, odlučile su da promene politiku prema Baširu i ne insistiraju na njegovom odlasku sa vlasti. Al Bašir uspeo je uz pomoć rata u Jemenu i prekidanja odnosa sa Iranom da izvede zemlju iz sankcija 2017, obnavljajući ponovo trgovinske veze sa SAD.
Kartum i Teheran održavali su čvrste veze sve do 2015. kada je došlo do potpunog razlaza
Političko uspostavljanje odnosa pratilo je sa sobom i ekonomski aspekt koji je išao na ruku Sudanu. Kartum se priklonio Saudijskoj Arabiji i Zalivskim zemljama u Jemenu kako bi na taj način probao da izađe iz teške finansijske krize koja je zavlada zemljom posebno od momenta odvajanja Južnog Sudana 2011. u čijem sastavu je ostalo 75 % naftnih polja. Rast kineskog kapitala kroz ulaganje uglavnom u poljoprivredu nije bio dovoljan, pa je tako novac iz zalivskih zemalja viđen kao jedina slamka spasa.
Saudijska Arabija uplatila je preko milijardu dolara u Centralnu banku Sudana, sličnu sumu dodelio je Katar, dok su UAE odobrile oko pola milijarde. Pored ovog novca, koalicione snage isplaćivale su mesečnu zaradu za svakog sudanskog vojnika koji je kročio u Jemen. Neki nezvanični podaci govore da je predsednik Omar al Bašir tražio od saudijskog krunskog princa Muhameda bin Salmana 2 milijarde dolara na 1000 sudanskih vojnika. Pored toga, sve intenzivinija diplomatska aktivnost bila je u vidu urgiranja kod zalivskih zemalja da krenu da investiraju u Sudanu.
Ulazak Sudana u jemenski vrtlog, kome se ne nazire kraj, nije imao nikakve ideološke razloge, već isključivo pragmatične. Politički i ekonomski, koje smo ponaosob analizirali jedini su razlogi zbog kojih se Sudan svrstao na stranu Saudijske Arabije i njenih patrona. Postavlja se pitanje, kolika je cena koju Sudan plaća za svoj angažman. Nekako se čini da je najveću korist u revitaliziranju odnosa sa zalivskim zemljama ima predsednik Bašir, koji je sebi obezbedio vladavinu na neograničen period, izbegnuvši tako sudbinu Ali Abdulah Saleha u Jemenu, Muamera Gadafija u Libiji ili Mubaraka Egiptu.
Omar al Bašir potvrdio je početkom 2018. da će Sudan nastaviti svoje operacije u Jemenu, negirajući pojedine navode da je na pomolu napuštanje koalicije. Ovakva odluka bila je očekivana, jer bi bilo kakvo istupanje značilo početak podrivanja njegove vlasti od strane dojučerašnjih ratnih „drugova“ u Jemenu. Samim tim, Bašir je zarad opstanka na vlasti odlučio da zemlja koju vodi bude obična vazalna država, a njegov narod bude jeftino topovsko meso u rukama velikih igrača duž zaliva i šire.