Irački parlament izglasao je juče odluku prema kojoj iračka vlada treba da postavi tačan rok u kojem će sve inostrane trupe koje se trenutno nalaze u Iraku napustiti ovu zemlju. Ova odluka je za sada uglavnom simboličkog karaktera i dobrim delom povezana sa predstojećim parlamentarnim izborima u Iraku. Iako deluje kao logičan razvoj događaja nakon okončanja oružanih sukoba, njeno donošenje služi kao još jedno opominjanje na suparništvo koje u Iraku postoji između SAD i Irana.
Ovo suparništvo privremeno je ublaženo u periodu od 2014. godine do pada Islamske države krajem 2017. godine. Nakon što je neposredna pretnja po opstanak Iraka eliminisana, u prvi plan ponovo dolazi nadmetanje za uticaj između SAD i Irana. Obe strane uzele su aktivnog učešća u borbi protiv Islamske države. Sa jedne strane, SAD su u Irak poslale oko 6,000 trupa, formirajući i međunarodnu koaliciju za borbu protiv Islamske države. Ove trupe bile su poslate u Irak prvenstveno radi obučavanja iračkih snaga, a posebno Iračkih snaga za specijalne operacije, koje su predvodile bitku za Mosul. Tokom operacija u Mosulu, američke snage pružale su intenzivnu artiljerijsku podršku višecevnim lanserima raketa M142 HIMARS i haubicama M777 kalibra 155 mm u sastavu 101. Vazdušno-desantne divizije. Ovome takođe treba dodati i znatne trupe stacionirane u okolnim zemljama, poput Bahreina, Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara, koje su posredno ili neposredno bile uključene u borbena dejstva.
Iran je takođe angažovao svoje resurse u Iraku ubrzo nakon što su militanti Islamske države slomili iračke snage sredinom 2014. godine. Iranski zvaničnici poriču prisustvo svojih trupa, iako činjenice pokazuju suprotno. Naime, do sada je potvrđeno da je u Iraku poginulo više desetina pripadnika Iranske Revolucionarne garde, a među njima barem dva brigadna generala i jedan pukovnik Kuds-a, specijalnih jedinica IRG za prekogranične operacije. Prave cifre su najverovatnije daleko veće.
Najuočljivija uloga Irana ogleda se u formiranju i dejstvu Jedinica narodne mobilizacije (PMU). PMU su formirane u junu 2014. godine nakon što je irački ajatolah al Sistani izdao fatvu za kreiranje nacionalnih snaga za pružanje otpora Islamskoj državi. Od tada, ova paravojna organizacija učestvovala je u gotovo svim važnim borbama koje su regularne iračke snage vodile protiv islamista. PMU se sastoje od oko 70 uglavnom šiitskih paravojnih grupacija, od kojih su pojedine i političke partije sa mestima u iračkom parlamentu, poput organizacije Badr. Procenjuje se da PMU broje između 100 i 120 hiljada pripadnika. Kuds snage Iranske Revolucionarne garde neposredno finansiraju i obučavaju barem oko 40 paravojnih grupa u okviru PMU, dok iranski zvaničnici pružaju nedvosmislenu političku podršku. O tome svedoči i ocena iranskog vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Kamneja, da PMU predstavljaju „nacionalno blago“ Iraka.
Ono što je zajedničko kako za Iran tako i za SAD, jeste namera da svoje prisustvo u Iraku zadrže što je više moguće, pozivajući se na jednu istu pretnju. Pentagon napominje da se na području oko iračko-sirijske granice nalazi oko 6,000 militanata Islamske države, uključujući i njene najznačajnije figure. Ukoliko se pomenuto područje ne stavi pod državnu kontrolu, napominju američki zvaničnici, ono bi moglo poslužiti kao uporište sa kojeg će militanti inicirati terorističke napade na saveznike SAD u regionu. Takođe se ističe i masovno američko povlačenje 2011. godine, nakon čega je za relativno kratko vreme usledila nagla revitalizacija militantnih grupa danas objedinjenih pod nazivom Islamska država. Međutim, pravi motiv SAD-a treba potražiti u borbi za uticaj ali i u snažnom lobiranju od strane Izraela, Jordana, kao i Saudijske Arabije i ostalih zemalja Persijskog zaliva. Irak je, pored Irana i Turske, sa populacijom od oko 35 miliona najmnogoljudnija država u regionu. Kao takav, Irak kao saveznik Irana predstavlja ozbiljnu prepreku interesima svih pomenutih država koje u Iranu vide daleko veću pretnju nego što je to u bilo kom momentu bio slučaj sa Islamskom državom.
Ono što je zajedničko kako za Iran tako i za SAD, jeste namera da svoje prisustvo u Iraku zadrže što je više moguće, pozivajući se na jednu istu pretnju.
Sa druge strane, Jedinice narodne mobilizacije su odlučne u stavu da ostanu u Iraku barem u doglednoj budućnosti, ističući strah od novog talasa sunitskog ekstremizma. U prilog PMU, samim tim i Iranu, idu dva ključna faktora. Prvi je udeo šiita od preko 60% u ukupnoj populaciji Irana i neminovna podrška koja iz toga proizlazi na osnovu bliskih religijskih veza. Jedini izuzetak ovome čini Muktada Sadr i njegovi sledbenici, koji se snažno protive svakom vidu iranskog uticaja u Iraku. Drugi i još važniji, odnosi se na činjenicu da su PMU u novembru 2016. godine zakonom proglašene za državni entitet pod neposrednom kontrolom iračkog premijera. Koliko se ovde može govoriti o bezbednosti šiitskog stanovništva, a koliko o regionalnim interesima, svakako je predmet tekuće debate. Ipak, ovde treba upozoriti da su slične, pro-šiitske mere donošene za vreme bivšeg premijera Nurija al Malikija, što je pružilo neposredan zamajac naporima Islamske države da vrbuje što veći broj sunita.
Imajući navedeno u vidu, jučerašnja odluka iračkog parlamenta ne odnosi se na PMU, već isključivo na trupe SAD-a i članova međunarodne koalicije. Uostalom, odluku je inicirao vladajući šiitski blok u parlamentu. Vodeći ljudi ovog bloka, poput Nurija al Malikija koji je trenutno na funkciji potpredsednika Iraka, održavaju prisne političke veze sa Iranom. Zbog toga, najnoviji potez iračkog parlamenta može se protumačiti kao pokušaj pro-iranskih elemenata da se izvrši pritisak na iračkog premijera Hajdera al Abadija, koji je do sada nastojao da vodi balansirani nastup Iraka između SAD i Irana.
Imajući navedeno u vidu, jučerašnja odluka iračkog parlamenta ne odnosi se na PMU, već isključivo na trupe SAD-a i članova međunarodne koalicije.
Istovremeno, SAD i saveznici, poput Francuske, insistiraju na razoružavanju PMU. SAD su krajem prošle godine otišle korak dalje, pripremajući zakonodavni akt prema kojem će pojedine grupacije u sastavu PMU biti podvrgnute sankcijama.
Iračko balansiranje posebno otežava nužnost rekonstrukcije Iraka nakon intenzivnog trogodišnjeg ratovanja, sa gradovima poput Mosula, gde su čitava naselja potpuno razorena. Za rekonstrukciju će, prema procenama iračke vlade, biti potrebno oko 88 milijardi dolara. Irački zvaničnici ne kriju da rekonstrukcija isključivo zavisi od inostrane pomoći, dok od uspešnosti rekonstrukcije zavisi i bezbednost od novih talasa ekstremizma. Novonastala situacija stvara ogroman prostor za uticaj SAD i zemalja Persijskog zaliva, koje su u februaru obećale oko 30 milijardi dolara pomoći u vidu donacija i povoljnijih kredita. Ovo je ujedno slaba karika za Iran, koji usled dugoročnih ekonomskih sankcija nije u stanju da pruži ekonomsku pomoć u meri kao SAD i saveznici. Ipak, to ne menja činjenicu da su ključni politički segmenti kao i veliki postotak populacije naklonjeni Iranu, koji u Iraku putem PMU beleži znatno vojno prisustvo. To je veliki potencijal, koji Iran nipošto ne potcenjuje.
Novonastala situacija stvara ogroman prostor za uticaj SAD i zemalja Persijskog zaliva, koje su u februaru obećale oko 30 milijardi dolara pomoći u vidu donacija i povoljnijih kredita.
Po svemu sudeći, Irak će u narednom periodu biti podvrgnut snažnom pritisku kako bi svoju spoljnu politiku opredelio za jednu od ove dve suparničke strane. Ove kontinuirane tenzije odgodiće uspostavljanje političke stabilnosti, samim tim ostavljajući širom otvoren prostor za nove sukobe. Iako je Islamska država nakon višegodišnje borbe lišena elemenata jedne države, njeno vođstvo je u proteklih deset godina pokazalo izvanredan osećaj za opstanak i ponovnu revitalizaciju. Ova činjenica bi, sama po sebi, trebalo da posluži kao veliko upozorenje.