Oružje u Nagorno Karabahu konačno je utihnulo nakon punih 44 dana. Posredstvom Rusije, lideri Jermenije i Azerbejdžana stavili su u noći 9. novembra potpise na zajedničku deklaraciju o potpunom prekidu sukoba koji je odneo preko 5000 života i raselio više od 130 000 ljudi.
Utihnule topovske cevi iste noći izvele su na ulice Jerevana hiljade demonstranata zahtevajući ostavku premijera Nikole Pašinijana. Smatraju da ih je rođena vlast izdala, ali i sa njom Rusija, koja je 44 dana mirno i neutralno posmatrala ovaj rat bez namere da pomogne svojoj, kako oni kažu „pravoslavnoj braći“, gubeći iz dana u dana komad po komad teritorije. Protesti i dalje ne jenjavaju, a premijer Pašinijan, koji se danima skriva od demonstranata – sa povremenim javljanjem preko društvenih mreža – kao da na vlasti broji svoje poslednje dane.
Jermenija prolazi kroz možda najteže dane u svojoj istoriji
Jermenija prolazi kroz možda najteže dane u svojoj istoriji. Još teži, nastupili su za jermensko stanovništvo u i oko Nagorno Karabaha. Tužna i sumorna lica sa koferima punih stvari i pretovarenim vozilima užurbano napuštaju svoja ognjišta, ostavljajući ih iza sebe u plamenu.
U jednom malom selu u oblasti Keljbadžar vlasnik svoje kuće na već razbuktalu vatru baca daske i krpe natopljene benzinom, neželeći da njegov dom padne u ruke „Turcima“, kako Jermeni često zovu Azere. Čekali su neko vreme, nadajući se nekakvoj promeni situacije, ali kada su videli da se demontira hidrocentrala, bilo im je sve jasno.
Dat im je rok do ponoći da odu, pa će tako svako u selu zapaliti svoju kuću. Pored neophodnih stvari mnogi su sa sobom put Jermenije poneli i posmrtne ostatke svojih najmilijih, strahujući da će ih neprijatelj prekopati u znak osvete.
Slike koje danima kruže podsećaju na one iz 90-ih godina, kada su se tada Azeri pred naletom Jermena povlačili iz Nagorno Karabaha
Na putu za Jermeniju, jedinim mogućim koridorom Lačin, mnogi zastaju pored pravoslavnih hramova, paleći u njima sveće poslednji put. Jedan od njih je i manastir Dadivank koji datira još iz 12. veka. Otac ovog svetilišta jedan je od retkih koji neće napustiti Karabah. Ostaće unutar zidina manastira, nadajući se da će ruski mirovnjaci sačuvati njega i ovo mesto kada Azeri stignu.
Istorija kao da se ponavlja, samo su ovoga puta uloge zamenjene. Slike koje danima kruže podsećaju na one iz 90-ih godina, kada su se tada Azeri pred naletom Jermena povlačili iz Nagorno Karabaha i okolnih oblasti, nakon vojničkog poraza koji je pretrpela njihova vojska. Neki od njih, možda će ponovo zakoračiti na ovu teritoriju koju nisu dotakli skoro 30 godina.
Mirovni plan
Prekid vatre, koji je izazvao opšti beg jermenskog stanovništva i vojnika dolazi u momentu kada su azerbejdžanske snage ostvarile niz uspeha na bojnom polju. Najvažniji među njima je zauzimanje strateški važnog i drugog po veličini mesta Šuša, koji se nadvisuje iznad glavnog grada Stepanakerta, udaljenog svega 15 kilometara.
Sporazum predviđa da zaraćene strane ostaju na pozicijama koje su zdržale, odnosno osvojile. Dodatna gorka pilula za Jermeniju je i ta što je sporazumom primorana da bez borbe preda oblasti Agdam i Keljbadžar, čime je Azerbejdžan vratio značajan deo teritorije koji je bio pod jermenskom kontrolom od početka 1990. godine.
Jedina tačka koja je spajala enklavu Nagorno Karabah sa Jermenijom, koridor Lačin, širok 5 km, prelazi u ruke ruskih mirovnih snaga, koji su se iste noći pod farovima vojnih vozila iz pravca Gorisa uputili ka ovoj planinama opasanoj oblasti. Tačno 1960 ruskih mirovnih snaga sa preko 400 različitih oklopnih i drugih vozila počelo je da se raspoređuje duž koridora Lačin i Kontakt linije u Nagorno karabahu.
Gradi se i 18 osmatračnica koji će nadgledati čitavu situaciju na terenu. Najavljuje se da će pored Rusije učešće u nadgledanju postignutog primirja uzeti i Turska, što se može smatrati njenom značajnom dipomatskom pobedom.
Formalno, glavni zadatak Rusije – oročen na pet godina, sa mogućnošću da se on produži – jeste sprovođenje mirovnog plana. Ovaj za Jermene bolan dogovor predviđa po prvi put i transportno povezivanje Republike Azerbejdžan sa njenom eksklavom Nahčivan. Poštovanje dogovorenog na teritoriji Jermenije pomno će pratiti i pogranična vojska Ruske Federacije koja će obezbeđivati taj koridor.
Jermeni iz ovog rata izlaze kao apsolutni gubitnici
Postizanja primirja rapidno se ubrzalo nakon slučajnog obaranja ruskog helikoptera Mi-24 od strane Azerbejdžana iz eksklave Nahčivan, kao i osvajanja strateški važnog grada Šuša. Pad glavnog grada Stepanakerta stoga je bio pitanje dana, s obzirom da se kompletna jermenska odbrana raspala. Ulazak ruskih mirovnih snaga zaustavio je dalja napredovanja azerbejdžanskih snaga i nakon tri neuspela primirja stavio tačku na ovaj sukob kojeg su pojedini eksperti već nazvali Drugi karabaški rat.
Veliki gubici
Nema sumnje da Jermeni iz ovog rata izlaze kao apsolutni gubitnici. Prvi dani sukoba nisu ukazivali na to. Brojni video snimci prikazivali su velike gubitke na strani Azerbejdžana, što je impliciralo da će Jermenija uspeti da odbrani Nagorno Karabah i okolne oblasti. Uključivanje naoružanih bespilotnih letelica na strani Azerbejdžana promenilo je u potpunosti sliku na terenu.
Podaci ukazuju da je Jermenija tokom šest nedelja sukoba izgubila: 186 tenkova(T-72A, T-72AK, T-72AV, T-72B), 91 oklopno vozilo različitog tipa i namene, 148 različitih vrsta vučne artiljerije, 19 samohodnih haubica, 73 višecevna raketna lansera, 1 balističku raketu Scud-B, 26 mobilnih PVO sistema (ukjučujući pojedine segmente S-300), 12 radara, 1 borbeni avion Su-25K, 1 helikopter Mi-8, 4 bespilotne letelice, kao i 491 različitih višenamenskih vozila uključujući i kamione.
Ove brojke jasno nam govore kolike gubitke su nanele bespilotne letelice, prevashodno TB2 Bayraktar sa raketama MAM-L i takozvani dronovi “samoubice” Harop, Orbiter 1 i Orbiter 3 izraelske proizvodnje. Pomoć im je pružalo i nekoliko desetina aviona An-2 koji su konvertovani u bespilotne letelice u svrhu mamaca za PVO, a možda čak i kao “samoubice” na neprijateljske ciljeve.
Poređenja radi, Azerbejdžan je za sve vreme sukoba izgubio: 31 tenk (mahom T-72 i 3 T-90S), 44 oklopna vozila različitog tipa i namena, 1 višecevni raketni lanser KRL 122, 1 helikopter Mi-8/17, 11 An-2 koji su konvertovani u bespilotne letelice, 25 bespilotnih letelica (od kojih svega 2 TB2 Bayraktar, dok su većinu, njih 11, činili dronovi „samoubice“ IAI Harop) i 30 različitih višenamenskih vozila uključujući i kamione.
Dugo pripreman sukob
Iz ovoga se jasno može videti da se Azerbejdžan već duže vreme pripremao za okršaj sa Jermenijom. Pojedine razmene vatre od 2016. do jula ove godine bile su samo opipavanje pulsa odnosno snage neprijatelja. O temeljnim pripremama možda najbolje ilustruje poslednji budžet Azerbejdžana izdvojen za odbranu, koji iznosi 2,2 milijarde dolara naspram jermenskog od oko 600 miliona dolara. Za toliko izdvajanje Baku duguje isključivo svojoj ekonomiji odnosno energentima koje poseduje.
Pored ekonomije Azerbejdžana izdvaja i čvrsto savezništvo sa Turskom, koje je nesumnjivo u ovom ratu odigralo ključnu ulogu o ostvarivanju uspeha na terenu. Ankara je sasvim sigurno dala zeleno svetlo za vojnu intervenciju, u protivnom Baku to nikako ne bi učinio na svoju ruku. Turska ne samo da je podstakla na napad, već i ozbiljno pomagala svog saveznika.
Pored prebacivanja džihadista iz Sirije, koji su se borili protiv Asada i Kurda, nema sumnje da je jedan deo turskih oficira raspoređen u Azerbejdžan u svrhu savetnika, a vrlo moguće i koordinisanja nekim akcijama. Ne treba nikako zaboraviti i da je Turska od sticanja azerbejdžanske nezavisnosti 1991. godine imala važnu ulogu u obučavanju azerskih oficira.
Azerbejdžan se već duže vreme pripremao za rat
Na drugoj strani, Jermenija već godinama unazad podseća na izolovanu zemlju uprkos članstvu u pojedinim evroazijskim organizacijama. Njena spoljna politika bila je isključivo okrenuta ka Rusiji u koju je najviše nade polagala, posebno nakon izbijanja poslednjeg sukoba.
Međutim, takozvana Obojena revolucija 2018. u Jerevanu ohladila je odnose između njih. Dolazak premijera Nikole Pašinijana Rusija nije dočekala sa zadovoljstvom s obzirom na njegovu naklonjenost ka Zapadu. Možda i u tome leži odgovor na pitanje zašto Moskva nije podržala Jerevan.
Tako se na kraju Jermenija u ovom ratu našla apsolutno sama sa nedovoljno spremnom vojskom za jedan ovakav sukob. Nemo posmatranje Rusije i zapadnih zemalja bio je jasan znak da Jermenija iz ovog rata ne može izaći kao pobednik.
Za šest nedelja izgubila je polovinu teritorije osvojene u šestogodišnjem ratu, ovekovečenom potpisivanjem prekida vatre 1994. godine. Iako se dugo činilo da je odnos snaga između njih uravnotežen, ovaj sukob otklonio je takav mit, pokazujući da je Azerbejdžan godinama bio ipak nekoliko koraka ispred.
Pobednici i gubitnik
Istini za volju, prekid vatre zaustavio je dalje krvoproliće i jermenske poraze, ali je isto tako Rusija zajedno sa Turskom po ko zna koji put uspešno iskoristila nestabilnost na nekoj teritoriji za širenje uticaja van svojih granica. Pojedini analitičari čak smatraju da je čitav rat bio unapred dogovorena priča između Putina i Erdogana, i da je tako pola Karabaha trgovano za preostali deo Idliba u Siriji, kojeg bi Turci prepustili Asadu i Rusiji.
Rusko prisustvo po prvi put u ovom regionu dodatno će vezati za sebe obe zemlje, koje će vremenom postajati još zavisnije od ruske politike. Upravo je to Moskvi bio jedan od glavnih ciljeva, posebno kada je reč o Azerbejdžanu koji se trudio da ima razgranatu mrežu saveznika. To će se najbolje pokazati kroz nabavku naoružanja koje će uslediti kako bi se nadomestili pretrpljeni gubici, posebno na strani Jermenije.
Rusija je iskoristila ovaj sukob da izađe kao apsolutni pobednik, iako na štetu Jermenije
I pred Rusijom nesumnjivo predstoji veliki zadatak da u narednih najmanje pet godina uspostavi nekakav mir u Nagorono Karabahu. Za tako nešto biće neophodno obezbediti dodatne materijalne resurse, a vrlo verovatno i veći broj vojnika.
Upravo je to bio jedan od razloga zašto se Rusija te 1994. godine nije odvažila na takav poduhvat, znajući da bi to iziskivalo velike materijalne i ljudske resurse, ali i potencijalni rizik. Ipak, Rusija tada, nije Rusija danas, pa su samim tim mogućnosti sprovođenja ovog sveobuhvatnog plana danas značajno veće.
Rusija je iskoristila ovaj sukob da izađe kao apsolutni pobednik, iako na štetu Jermenije i njenog stanovništva koje je Rusiju uvek gledalo kao jedinu uzdanicu na spoljnopolitičkom planu. Pobednik je i Azerbajedžan zajedno sa Turskom, bez čije pomoći ostaje pitanje da li bi se ostvarili ovakvi uspesi.
Trenutno stanje ostavlja prostor za nove sukobe koji bi u nekom momentu mogli ponovo da nastupe
Ipak, ti uspesi nisu apsolutni. Azerbejdžan je uspeo da povrati sve svoje teritorije izvan Karabaha. Pod njihovom kontrolom biće i osvojeni južni deo Karabaha, kao i na severu region Tališ. Ostatak enklave ostaće i dalje u rukama Jermena.
rata 90-ih venci na grobovima iz poslednjeg sukoba (foto:NYT)Takvo stanje ostavlja prostor za nove sukobe koji bi u nekom momentu mogli ponovo da nastupe. Njihovo izbijanje isključivo će ponovo zavisiti od dva ključna igrača –Rusije i Turske – koji će odmrzavati i zamrzavati konflikt u skladu sa svojim geopolitičkim interesima.
Poraz Jermenije u Nagorno Karabahu velika je lekcija koju će vojni i politički establišment te zemlje ozbiljno morati da prouči u vremenima koje dolaze. Možda će rukovodstvo tek tada konačno shvatiti da se rat 21. veka ne može voditi sredstvima i taktikom 20. veka.
