Zamrznuti konflikt u Južnom Kavkazu krenuo je iznenada da se otapa prošle nedelje. Sukob između Azerbejdžana i Jermenije oko sporne teritorije Nagorno Karabah izbio je 27. septembra po ko zna koji put u poslednjih 30 godina.
Iako je možda u početku izgledalo da će se sve završiti razmenom vatre u trajanju od nekoliko sati, borbe su se zapravo iz dana u dan samo intezivirale, ostavljajući iza sebe na stotine mrtvih. Kako vojnika, tako i civila. Pored onoga na frontu, rat se jednako vodi i u medijskom prostoru.
Obe zaraćene strane vode medijsko-propagandni rat, plasirajući dijametralno suprotne informacije o stanju na terenu. Prethodnice su očekivano ministarstva odbrane dveju zemalja koje na dnevnom nivou plasiraju brojne snimke sa uništavanjem neprijateljskih ciljeva, želeći tako svetu da pokažu da jedna strana vodi odnosno gubi u ovom sukobu.
Do objektivnih informacija teško je doći, jer u oblastima gde se vode borbe nema novinara. Jedan mali broj koji je bio na početku, brzo je povučen, nakon što su dva francuska i dva jermenska reportera povređena izveštavajući. Novinarima koji se nalaze u glavnom gradu Jermenije, Jerevanu, vlasti te zemlje ne mogu da garantuju sigurnost na frontu, pa im je zbog toga onemogućeno da posete Nagorno Karabah i donesu ekskluzivnu reportažu sa terena.
Na drugoj strani, u Azerbejdžanu, vlasti su onemogućile pristup društvenoj mreži Twitter, gde se mogu objaviti i pronaći mnoge zvanične, ali i nezvaničn informacije, na osnovu kojih se može steći neka objektivnija slika o ovom sukobu. Ograničen protok informacija koriste obe strane, plasirajući isključivo svoje propagandne snimke, zamagljujući realnu sliku. Tako je ostalo nejasno čije je oružje zapucalo prvo prema drugoj strani.
Najveći sukob od 1994.
Dok traju međusobne optužbe između političara, na frontu se vode borbe koje nisu viđene od šestogodišnjeg rata koji je trajao od 1988. do 1994. godine.
U julu ove godine dve strane ušle su međusobni sukob koji je trajao puna četiri dana. On je po svom obimu i broju žrtava bio veći od onog iz 2016. godine, ali se kao i taj pre četiri godine ubrzo završio. Tri meseca kasnije prisustvujemo novom konfliktu koji nije viđen još od šestogodišnjeg rata. Razloga za takvu tvrdnju je nekoliko.
Na frontu se vode bitke koje nisu viđene od šestogodišnjeg rata koji je trajao od 1988. do 1994. godine
Od potpisivanja prekida vatre 1994. godine, ovolika količina borbene tehnike nije viđena. Tenkovi, razne vrste oklopnih vozila, teška artiljerija, mobilni PVO sistemi kratkog dometa svakodnevno se koriste na zemlji u velikom obimu.
U vazduhu definitivno dominiraju razne vrste bespilotnih letelica, posebno na strani Azerbejdžana. One su se do sada pokazale kao veoma efikasno sredstvo za delovanje iz vazduha, što je omogućilo da se izbegne korišćenje borbenih aviona u nekom većem obimu.
Jermensko uključivanje jurišnika Su-25, završilo se neslavno – njegovim padom. Ko je odgovoran, ostaje nejasno. Jerevan tvrdi da iza pada Su-25 stoji Turska koja je navodno sa F-16 oborila njihov avion. Takvu tvrdnju odbacili su Baku i Ankara, rekavši da se Turska nije direktno uključila u ovaj sukob. Zbog takvih oprečnih informacija, teško je doneti zaključak kako je ovaj jurišnik pao.
Pored, kao što smo rekli, velike količine tehnike i ljudstva ovaj sukob se izdvaja i po širini fronta na kojem se vode borbe. Pored spornog regiona Nagorno Karabah, borbe se vode i duž takozvane Kontakt linije, mesta koja je Jermenija osvojila u ratu pre skoro 30 godina.
Poslednji i najbitniji segment je broj poginulih vojnika i civila, kao i količina izgubljene tehnike. Koliko je do sada ljudi izgubilo živote ostaje nejasno zbog, kako smo već rekli propagandnog rata, koji je možda i veći od onog na terenu.
Broj poginulih na obe strane meri se stotinama
Ono što je sasvim sigurno jeste da se broj poginulih na obe strane meri stotinama. Koliko je ovaj sukob brutalan najbolje ilustruju pojedini amaterski video snimci, koji su se pojavili na društvenim mrežama gde se samo na jednom mestu može videti na desetine mrtvih vojnika.
Količina izgubljene tehnike je takođe nešto što se krije od očiju javnosti, ali kao i u slučaju poginulih boraca, ona je isto velika. O tome opet svedoče snimci i fotografije na kojima se vidi brojno uništavanje tenkova, oklopnih vozila, artiljerije, bespilotnih letelica i duge vojne tehnike.
Zašto baš sada?
Sve ovo do sada izrečeno govori o razmeri i brutalnost ovog sukoba koji je ušao u svoj sedmi dan. Ključno pitanje koje se postavlja jeste zašto baš sada. Da bi se dao makar približan odgovor neophodno je sagledati kome bi sada bilo u interesu izazivanje ovog sukoba.
Azerbejdžan je iz rata 1994. godine izašao kao gubitnik. Iako formalno teritorija Nagorno Karabah pripada Azerbejdžanu i nijedna zemlja, pa ni Jermenija nije je priznala, ona je de fakto nezavisna oblast koja podršku dobija iz Jerevana. Azerbejdžan je u tom ratu izgubio i neka mesta van Nagorno Karabaha, što je za tu zemlju bio dodatan udarac.
Od tada, vlasti u Bakuu počele su da ulažu značajan deo svog budžeta nabavljajući naoružanje iz mnogih zemalja poput Rusije, Turske, Izraela i Belorusije. Njihovo izdvajanje godinama je veće od jermenskog, iako po BDP statistike kažu da obe zemlje za odbranu ulažu 5% svog budžeta.
Godinama unazad raste nezadovoljstvo Azera zbog nečinjenja vlasti u pogledu povratka izgubljenih teritorija
Iako je odnos snaga u geopolitičkom smislu izbalansiran, činilo se da je Azerbejdžan spremniji za neki novi sukob, ne samo u vojnom smislu, već i u ekonomskom, s obzirom na značajno bolje stanje privrede.
Godinama unazad raste i nezadovoljstvo Azera zbog nečinjenja vlasti u pogledu povratka izgubljenih teritorija. To je posebno došlo do izražaja u julu ove godine u trenutku pograničnih sukoba, kada je na desetine hiljada građana izašlo na ulice Bakua, zahtevajući od vlade da uđe u rat protiv Jermenije. Do rata nije došlo, ali jeste do rasta nezadovljstva stanovništva, a dodatnu rezignaciju je podgrejala i razbuktala pandemija koronavirusa.
Neposredno pred trenutne sukobe, Jerevan je optužio Azerbejdžan da se sprema za rat. Nakon izbijanja sukoba u julu Azerbejdžan i Turska održale su i veliku vojnu vežbu koja je, takođe, ukazivala da se ova zemlja sprema da posle 30 godina proba da učini nešto po teritorijalnom pitanju.
Iako se sa sigurnošću ne može reći ko je prvi započeo, veća je verovatnoća da je Azerbejdžan po nagovoru Turske bio taj koji je ispalio prvu granatu. Vetar u leđa je možda bilo i obećanje Turske da će vojno pomoći kroz slanje sirijskih džihadista na front, što je na kraju i učinila.
Sudbina sukoba
Čini se ipak da se sudbina ovog sukoba odlučuje izvan Jermenije i Azerbejdžana. Ključnu ulogu ima Rusija koja je glavni igrač na Kavkazu, regionu koji je njena sfera uticaja. Ona ima jednako dobre odnose sa obe zaraćene zemlje, što se najbolje vidi kroz decenijsku prodaju naoružanja obema stranama. Preko 80% azerbejdžanskog naoružanja upravo je poreklom iz Rusije, dok je u slučaju Jermenije to skoro stoprocentno.
Rusiji odgovora zamrznuti konflikt
Rusiji odgovora zamrznuti konflikt , ne samo zbog prodaje naoružanja već i zbog toga što joj takva nerešena situacija omogućava veći utcaj u Južnom Kavkazu. Iako je Jermenija član Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ona nikako ne može da računa na pomoć Rusije, ali ni drugih zemalja iz te međunarodne organizacija koja se ovim činom pokazala kao mrtvo slovo na papiru. To najbolje ilustruje činjenica da Rusija nije javno stala na stranu formalno države saveznice, već je samo izrazila zabrinutost za ono što se dešava.
Pored Rusije, bitan igrač je Turska koja je otvoreno podržala Azerbejdžan. Ona je sasvim sigurno odigrala bitnu ulogu u ohrabrivanju Azerbejdžana da uđe u konflikt sa Jermenijom, koji će trajati najduže do sada. Iako je Turska pružila određenu potporu u političkom i vojnom smislu koz slanje sirijskih džihadista, nije realno očekivati njeno direktno uključivanje.
Sudeći po dosadašnjem iskustvu, postoji nada da bi usijane cevi mogle da utihnu u narednim danima
Najpre iz razloga što Ankari ne odgovora otvaranje još jednog fronta pored već postojećih u Siriji, Iraku, Libiji, ali i onog na svojoj teritoriji protiv Kurdistanske radničke partije (PKK). Vojna intervencija bi mogla da pokvari i dobre odnose sa Rusijom, što Turskoj nikako ne bi odgovaralo u momentu kada nema dobre odnose sa Evropom i SAD.
Može se reći da će ovaj konflikt trajati onoliko koliko to bude odgovaralo pre svega Rusiji koja ima ne samo najveći uticaj na Kavkazu, već i unutar takozvane Minsk grupe za rešavanja sukoba oko Nagorno Karabaha, koju pored Rusije čine još Francuska i SAD.
Konflikt će trajati onoliko dugo koliko to bude odgovaralo pre svega Rusiji
Posredstvom ove grupe sukobi će u nekom momentu utihnuti, a konflikt ponovo postati zamrznut – bez trajnog rešenja. Što znači da ko god i šta god bude osvojio, linija razgraničenja će biti ona uspostavljena pre izbijanja sukoba.
Od 1994. godine naovamo borbe su trajale maksimalno do četiri dana. Ove sada premašile su tu brojku. Sudeći po dosadašnjem iskustvu, postoji nada da bi usijane cevi mogle da utihnu u narednim danima. U protivnom, sledeći korak bi u tom slučaju bio ulazak u totalni rat.
