Jedan od najdužih pograničnih sporova u planinama Kavkaza ponovo je eskalirao tokom prošle nedelje. Oko 300 km severno od sporne enklave Nagorno Karabah, 12. jula došlo je do razmene vatre između Azerbejdžana i Jermenije, koja je u narednim danima odnela 20 života.
Među kojima se našao i general Oružanih snaga Azerbejdžana Polad Hašimov, što je izazvalo masovne proteste nekoliko desetina hiljada stanovnika na ulicama Bakua, zahtevajući ulazak u rat sa Jermenijom.
Za početak sukoba obe strane optužuju jedna drugu, pa je stoga teško sa sigurnošću utvrditi ko je izazvao pomenuti incident. Ono što je poznato jeste da je jedan mali incident eskalirao u ozbiljan sukob u kojem su korišćene bespilotne letelice i artiljerija. Iako nije bilo pokušaja međusobnog kopnenog upada na tuđu teritoriju, ovo je najozbiljniji sukob dveju zemalja od takozvanog Četvorodnevnog rata u aprilu 2016. godine, u kojem je na obe strane poginulo i povređeno oko 100 vojnika.
Koreni međusobnih sporenja
Koreni konflikta oko Nagorno Karabaha datiraju više od 100 godina. Ovu oblast vekovima su naseljavali Jermeni hrišćanske veroispovesti i narod turkiskog porekla poznati kao Azerbejdžanski Turci ili Azerbejdžanci. U 19. veku Karabah će postati deo Ruskog carstva unutar kojeg će ove dve entničke grupe živeti u relativnom miru. Međutim, genocid nad Jermenima u Prvom svetskom ratu ostaviće posledice po buduće odnose ne samo sa Turskom već i Azerbejdžanom.
Početkom 20-ih godina prošlog veka, boljševička revolucija u Rusiji i stvaranje SSSR-a dovešće do formiranja autonomnog regiona Nagorno Karabah većinski sačinjenog od etničkih Jermena. Kako je snaga SSSR-a slabila tokom 80-ih godina, tako se intezivirao konflikt između Jermena i Azera.
U februaru 1988. godine dolazi do teritorijalnog i etničkog sukoba između etničkih Jermena u Nagorno Karabahu (podržanih od Jermenije) i Azerbejdžana. Totalni rat usledio je raspadom SSSR-a i proglašavanjem nezavisne republike Karabah (kod Jermena poznata kao Astrah) krajem 1991. godine. Iako Jermenija zvanično nikada nije priznala nezavisnost ovog regiona, ona će postati njihova glavna potpora u ekonomskom i političkom smislu.
Procenjuje se da je u ovom ratu poginulo oko 30 000 ljudi. Etnički Jermeni ne samo da su uspeli da zadrže Karabah pod de fakto svoju kontrolu, već su u svojim ofanzivama do 1994. godine okupirali i oblast izvan Karabaha, formirajući tampon zonu koja povezuje Karabah sa Jermenijom.
Posredstvom Moskve 1994. godine potpisano je primirje, ostavljajući Karabah i teritorije oko ove enklave u rukama malo manje od 150 000 etničkih Jermena. Sa obe strane usledila su masovna raseljavanja koja su dostigla cifru od miliona stanovnika.
Jermeni koji su živeli u svojim domovima u Azerbejdžanu proterani su u Karabah, dok su Azeri iz Karabaha prisiljeni da napuste domove i odu na teritoriju pod kontrolom Azera, bez mogućnosti povratka. Od tada, sporadične razmene vatre kršile su potpisano primirje, ali bez naznaka da bi ponovo moglo doći do sveopšteg rata kakav je bio od 1988-1994.
Ipak svi pokušaji da se reši decenijski problem propali su. Povremeni susreti između predsednika Azerbejdžana i Jermenije nisu pomogli da se potpiše mir. Ni pokušaji Minske grupe koju čine SAD, Francuska i Rusija nisu urodili plodom.
Neke naznake u tom pravcu bile su 2009. godine, ali kao i mnogi prethodni razgovori i ovi su bili bez uspeha. Od tada do danas kršenje primirja iz 1994. godine postalo je ustaljena praksa. Najveće među njima bilo je 2016. godine kada je na obe strane stradalo nekoliko desetina vojnika.
Nastavak pograničnih sukoba i naoružavanje
Poslednje pogranične tenzije dolaze u trenutku kada se obe zemlje na svojim teritorijama bore sa pandemijom korona virusa. U Jermeniji, koja broji 3 miliona stanovnika zabeleženo je 35 000 slučajeva, dok u Azerbejdžanu ta brojka iznosi 27,500 na oko 10 miliona stanovnika.
Pandemija ne samo da je zdravstveno pogodila ove dve zemlje, već ih je i ekonomski uzdrmala. Korona virus je ionako tešku ekonomsku situaciju u Jermeniji učinio još težom, dok je Azerbejdžan kao zemlja bogata energetskim resursirama, posledice najviše osetio rekordnim padom cene nafte.
U vojnom smislu gledano, ovaj sukob obeležilo je korišćenje minobacača (kalibra 60, 82 i 120 mm), raketa manjeg dometa i teške cevne artiljerije. Azerbejedžan je na zadatke izviđanja slao i bespilotne letelice Elbit Hermes 900. Sudeći po pojedinim snimcima, Jermeni su uspeli da obore najmanje jednu letelicu ovoga tipa, čija se vrednost procenjuje na oko 30 miliona dolara.
Ovo je prvi put da je Hermes 900 uništen od strane neke države, a prema nekim izvorima letelica je oborena sa modernizovanim PVO sistemom Osa-AKM. Na društvenim mrežama kruže i fotografije oborenih bespilotnih letelica Orbiter 3 i SkyStriker. Jerevan tvrdi da je u dosadašnjim sukobima oboreno ukupno 13 bespilotnih letelica, što je Azerbejdžan negirao.
Ova dva rivala u Južnom Kavkazu godinama unazad svoja budžetska sredstva mahom ulažu u nabavku naoružanja i vojne opreme, pripremajući se za eventualni sukob. Zbog svoje daleko jače ekonomije zahvaljujući izvozu nafte i gasa Azerbejdžan može sebi da priušti veća ulaganja. U poslednjih nekoliko godina Baku je od Izraela nabavio mnoge sofisticirane bespilotne letelice i precizno vođene rakete.
Najsofisticiranija među njima je LORA (Long Range Attack) koja sa svojim dometom do 400 km može da pogodi ne samo spornu oblast, već i čitavu Jermeniju. Najveća opasnost nesumnjivo bi bila ukoliko bi se na meti našla nuklearna elektrana Metsamor, koja se nalazi na 36 km zapadno od Jerevana. Njenim pogotkom izazvala bi se nuklearna katastrofa, čija bi kontaminacija bila razmere one iz Černobilja 1986. godine.
Pored znatne tehnike iz Izraela, Azerbejdžan poseduje i onu iz Rusije, Turske, Južne Afrike, SAD, Nemačke, ali iznenađujuće i Belorusije.
Belorusija oprema Azerbejdžan
U junu 2018. godine na svečanoj ceremoniji uspostavljanja nove raketne jedinice na kojoj su prisustvovali mnogi državni zvaničnici, uključujući i predsednika Ilham Alijeva, po prvi put je otkriveno da je Belorusija isporučila Azerbejdžanu nove višeraketne sisteme dugog dometa V-200 Polonez.
Isporuka 10 savremenih raketnih sistema zatekla je Jermeniju koja je kao i Belorusija članica Ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Uprkos nadanjima i čak u jednom momentu apsolutnom uverenju Jerevana da su uspeli da ubede Minsk da Poloneze ne proda Azerbejdžanu, ekonomski interesi i prilično bliski odnosi između dve države prevagnuli su u korist isporuke.
Odnosi Jermenije sa Rusijom nisu u tolikoj meri srdačni, kakvi su bili do 2018. godine
Glavni razlog težnje Azerbejdžana da kupi ovako sofisticirane rakete leži u jermenskoj nabavci Iskandera 2016. Iako možemo reći da dolazak Iskandera u Jermeniju nije realno promenio ravnotežu snaga između dva suparnika na Kavkazu, nekako se čini da je od tada Baku sve vreme radio na tome da nabavi slično oružje koje će činiti kontratežu.
Azerbejdžan je ranije nabavljao znatan broj vojne tehnike iz Belorusije, koja je olako odobravala svaku transakciju. U periodu 2005-2011. kupljeno je 12 samohodnih haubica Pion, 150 tenkova T-72B, 60 oklopnih vozila točkaša BTR-70, preko 90 haubica D-30 i 11 jurišnika Su-25.
Takođe su kupljena najmanje dva modernizovana protivvazdušna sistema srednjeg dometa 9K37M Buk-MB. Ne samo da se kupovalo naoružanje, već su stručnjaci iz Minska učestvovali i u modernizaciji postojećih azerbejdžanskih sistema zemlja-vazduh.
Problemi Jermenije
Jermenija sa druge strane poseduje značajnu količinu nasleđene tehnike iz bivšeg SSSR-a, ali i nastavlja da se naoružava mahom iz Rusije. Kao najsofisticiraniji sistem može se označiti Iskander, koji bi u slučaju eventualnog sukoba mogao Azerbejdžanu da na nanese velike posledice ne samo po vojnim ciljevima, već i naftnim i gasnim instalacijama.
Može se reći da je Jermenija dobrim delom izolovana neprijateljskim zemljama, kakve su Turska i Azerbejdžan. Jerevan održava dobre odnose sa Iranom, pogotovo u tom ekonomskom pogledu, ali u slučaju sveopšteg sukoba sa Azerbejdžanom ova zemlja ne bi pružila veću podršku, s obzirom na solidne odnose koje održava sa Bakuom i Ankarom.
Ni odnosi sa Rusijom nisu u tolikoj meri srdačni, kakvi su bili do 2018. godine. Trenutni premijer Nikol Pašinjan došao je pomenute godine na čelo zemlje na talasu protesta koji su izbili u Jerevanu. Iako Pašinjan, kao i njegov prethodnik, pokušava da pridobije Rusiju, vlast u toj zemlji novog lidera vidi kao nekog ko je došao na vlast od strane demonstranata koji su više okrenuti Zapadu.
Rusija i Belorusija prodajom naoružanja žele da kapitalizuju na lošim odnosima između Azerbejdžana i Jermenije
Jerevanu dodatan problem stvara i to što Rusija jednako gaji dobre odnose sa Azerbejdžanom u ekonomskom, političkom i vojnom smislu. Jedina uteha na međunarodnom planu je ta što je Jermenija dugogodišnji član Ugovora o kolektivnoj bezbednosti, ali i deo Evroazijske unije. Uprkos tome, pored političkih problema, ona do sada nije uspela da savlada ni one ekonomske koji će tek dolaziti do izražaja u trenutku pandemije.
Zaključak
Uzimajući u obzir kompletnu geopolitičku sliku u Južnom Kavkazu, može se reći da Jermenija ne bi imala podršku nijedne zemlje ukoliko bi se jednostrano odlučila da interveniše u clju zaštite stanovništva u Nagorno Karabahu.
Rusija poseduje bazu u toj zemlji, ali Jerevan na nju nikako ne treba da računa u eventualnom sukobu sa Azerbejdžanom, jer je njena uloga više namenjena za širenje uticaja u tom regionu i šire, ali i kao sredstvo odvraćanja NATO-a.
Malo je verovatno da bi ova dva neprijatelja na Kavkazu samostalno ušla u totalni sukob
Takođe, Rusija, ali ništa manje i Belorusija prodajom naoružanja žele da kapitalizuju na lošim odnosima između Azerbejdžana i Jermenije. Obe zemlje, posebno Rusija, oprezne su u tome da se prodajom ne poremeti trenutno uspostavljeni balans snaga. Jasno je da bi prevaga po vojnoj snazi na jednu ili drugu stranu mogla da dovede do eskalacije sukoba i rata verovatno većeg od onog iz 90-ih godina prošlog veka.
Iako Turska na svim poljima otvoreno podržava Azerbejdžan i ima najjaču retoriku protiv Jermenije, ona zasigurno nije u ovom momentu zainteresovana za otvaranje još jednog fronta i to upravo na svojoj granici. Najpre zbog trenutne zaokupljenosti problemima sa Kurdima u Siriji i Iraku, kao i značajnoj pomoći koju pruža međunarodnoj priznatoj vladi u Tripoliju u trećem građanskom ratu u Libiji.
Svesni svega toga, malo je verovatno da bi ova dva neprijatelja na Kavkazu samostalno ušla u otvoreni međusobni obračun. Zbog toga, trenutni pogranični sukobi, koliko god oni trajali, ne bi trebali da dovedu do neke veće eskalacije, uprkos tome što domaće stanovništvo – posebno ono u Azerbejdžanu – zagovara rat kao jedini put za rešenje ovog decenijskog problema.
