Turska vojska zajedno sa lokalnim pobunjenicima zauzela je grad Afrin koji je bio pod kontrolom kurdskih boraca. Ulaskom u centar grada nije zabeležen veći otpor što govori da su se Kurdi odlučili za neku vrstu strateškog povlačenja.
Iako je sam grad osvojen, operacija „Maslinova grančica“ nastavljena je kako bi se neutralisala postavljena minska polja i osvojila okolna mesta koja i dalje drže Kurdi.
Turska vojska pokrenula je kopnenu i vazdušnu intervenciju 20. januara, kako bi isterala kurde iz Afrina, teritorije (površine oko 10 000 kvadratnih km) koja je od velikog strateškog značaja za sve zaraćene strane. Od samog starta bilo je jasno da su SAD, koje zvanično podržavaju Kurde u Siriji, ovog puta odbile da se ozbiljnije usprotive novoj turskoj okupaciji.
Sa druge strane, Rusija je vodeći se sopstvenim interesima dala prećutnu saglasnost da se ova operacija sprovede u delo. U prilog tome govori i podatak da su se ruski vojnici nedugo pre početka intervencije povukli iz Afrina. Pored kopna, Turska je sasvim sigurno dobila garancije od Rusije da će joj biti ostavljen slobodan vazdušni prostor iznad pomenute enklave. Prema tome, možemo reći da u zauzimanju Afrina Turska najviše duguje Rusiji, bez čijeg odobrenja ova operacija ne bi bila sprovedena u delo.
Pripadnici sirijskih Kurda koji su okupljeni oko takozvanih Narodnih zaštitnih jedinica (YPG) mogu jednako da se osećaju izdano kako od SAD, tako i od Rusije.
Rusija je vodeći se sopstvenim interesima dala prećutnu saglasnost da se ova operacija sprovede u delo.
Na ponovno kršenje sopstvenog suvereniteta ništa oštrije nije odgovorio ni režim Bašara el Asada u Damasku. Pored nebrojanog izjavljivanja da je turska vojska nezakonito na njenoj teritoriji, bilo koji ozbilniji odgovor, kada se osvrnemo u poslednjih dva meseca, nije zabeležen.
Ulazak sirijskih pro-vladinih milicija 20. februara, slučajno ili ne tačno mesec dana nakon početka turske intervencije, ispostavio se kao jedan marketinški trik. Već pri samom ulasku u Afrin, jedinice Narodnih odbrambenih snaga suočile su se sa turskim granatiranjem, što je ih je nateralo na povlačenje. Posebno interesantno je to da regularna sirijska vojska nije uzela učešće u pomoći YPG-u. Glavni motiv za ovu uzdržanost se može pronaći u tome što je u tom momentu Sirijska arapska armije kao prioritet videla slamanje otpora u Istočnoj Guti, predgrađu Damaska.
Ako je u bilo kom momentu i postojala mogućnost da se Damask umeša u sudbinu Afrina, može se pretpostaviti da takav plan nije naišao na odobrenje od strane Rusije, sve u cilju izbegavanja političke konfrontacije sa Turskom. Tako da možemo reći da su Damasku bile vezane ruke kada je reč o samostalnom odlučivanju po pitanju Afrina.
Slamanje Kurda u Afrinu jedino bi odgovaralo Damasku u kontekstu slabljenja njihovog uticaja u Deir ez Zoru. Veliki broj kurdskih snaga moraće da bude prebačen iz Deir ez Zora u pravcu Manbidža kako bi se odvratio potencijalni turski napad. U tom slučaju vladine snage bi to mogle da iskoriste kao šansu da se izvrši politički ili vojni pritisak na YPG u cilju preuzimanja strateški važnih naftnih polja preko reke Eufrat.
Slamanje Kurda u Afrinu jedino bi odgovaralo Damasku u kontekstu slabljenja njihovog uticaja u Deir ez Zoru.
Koji su naredni potezi YPG ostaje da se vidi. Ukoliko Kurdi ne budu želeli da se odreknu Afrina, jedina opcija u tom slučaju je odbacivanje klasičnog frontalnog sukoba i fokusiranje na gerilsku borbu poput taktike koju primenjuje Kurdistanska radnička partija (PKK) u Turskoj. S obzirom da se radi o veoma prostranoj teritoriji turska vojska i njeni saveznici morali bi da se pripreme za novi vid borbe koji bi bio drugačijeg karaktera nego do sada.
Koliko će YPG-ovi vojnici biti istrajni u toj borbi ostaje da se vidi. Dobar deo njih zasigurno će se povući u Manbidž odakle će pokušati da organizuju novu liniju odbrane, s obzirom da je Turska kao sledeći cilj postavila upravo tu oblast. Sudbina Manbidža zavisiće najviše od SAD, a najmanje od organizovanosti odbrane YPG-a. Da li će Kurdi biti ponovo iznevereni ostaje da se vidi u nekom narednom periodu.
Ukoliko reakcija SAD i Rusije bude mlaka kao i do sada, Turska će nastaviti sa uspešnim ostvarivanjem svojih ciljeva, a Kurdi sa konstantim gubljenjem teritorija i bilo kakve mogućnosti za uspostavljanjem sopstvene državnosti.