U trenutku dok je general Halifa Haftar tog 13. decembra ulazio u 24. sat svoje nove ofanzive na Tripoli, kargo avion Boeing 747-412 moldavske kompanije Aerotranscargo napuštao je aerodrom u Istanbulu. Sa svojim ubojitim teretom Boeing se preko Mediterana kretao u pravcu ratom zahvaćene Libije. Njegova krajnja destinacija biće aerodrom u gradu Misrati, smešten na oko 210 km istočno od Tripolija.

Boeing 747-412 prilikom leta za Misratu

Pored municije i naoružanja za Saradžove snage koje pokušavaju da odbrane Tripoli, sumnja se da se u utrobi Boeinga 747 nalazila i bespilotna letelica Baryaktar TB2, najsofisticiranije oružje koje je do sada Turska isporučivala Libiji.

Nedugo nakon što su se točkovi Boeinga odvojili od piste u Misrati, pod okriljem noći u pravcu aerodroma doletele su nove letelice, ovoga puta neprijateljske, bombardujući hangare u kojima se nalazila sveža pošiljka iz Turske.

Agresivna politika Turske

Građanski rat koji besni na teritoriji Libije u poslednje vreme očigledno dobija nove obrise, preteći da potpuno eskalira „zahvaljujući“ sve intenzivnijem uključivanju međunarodnih igrača. Put ka daljoj eskalaciji utabao je 21. decembra turski parlament, odobrivši novembarski dogovor u Istanbulu između predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i Fajeza al Saradža, premijera Vlade nacionalnog sporazuma (GNA) sa sedištem u Tripoliju.

Susret Erdogana i Saradža u Istanbulu (foto: Reuters)

Reč je o dogovoru koji otvara mogućnost razmeštanja turskih vojnika u Libiji, kao akt podrške UN priznatoj vladi koja se bori protiv Libijske nacionalne armije (LNA), kojom komanduje general Halifa Haftar. Turska podrška Saradžu poznata je od samog početka rata evidentnim slanjem bespilotnih letelica Baryaktar, kao i oklopnih vozila BMC Kirpi i Vuran.

Uzimajući u obzir da se Haftar mesecima nalazi u predgrađu Tripolija i da ova vrsta pomoći do sada nije do kraja urodila plodom, direktno vojno uključivanje u Libiji, Erdogan vidi kao poslednje rešenje da se rat preokrene u njegovu korist.

https://www.facebook.com/193584340666032/videos/2491374171177057/

Erdogana je na ovakav korak dodatno navelo intenzivnije uključivanje Rusije na strani Haftara, ali i već poznatih igrača poput Egipta, UAE, Saudijske Arabije, Jordana i delom Sudana sa oko 1000 vojnika iz sastava Snaga za brzu podršku (RSF).

Umesto slanja regularne vojske, Turska bi mogla da se pre posluži sličnim metodama kao i Rusija, slanjem plaćenika iz redova grupe SADAT. Pojedini izvori ukazuju da se oni uveliko već nalaze u Libiji, a da bi u narednom periodu moglo da se očekuje njihovo pojačanje. Pripadnici SADAT-a nalaze se i u sirijskoj provinciji Idlib, gde najverovatnije pomažu pobunjeničkoj koaliciji Nacionalni oslobodilački front.

Umesto slanja regularne vojske, Turska bi mogla da se pre posluži slanjem plaćenika iz redova grupe SADAT

Dogovor između Erdogana i Saradža nije samo vojne prirode, već i političke. Ovim sporazumom Ankari je dozvoljeno eksploatisanje u delu Mediterana pod formalnom libijskom kontrolom. Grčka, Kipar, Izrael i Egipat tretiraju ovaj dogovor kao pretnju po njihov suverenitet, ali i kao čisto kršenje međunarodnog prava.

Za ove zemlje najveći je problem što bi Turska mogla da ugrozi plan o izgradnji gasnog cevovoda u istočnom Mediteranu, koji bi povezao Izrael i Liban sa Kiprom i Grčkom, ali i ostatkom Evrope.

Mapa teritorijalnih voda u Mediteranu

Egipat je u znak protesta organizovao veliku pomorsku vojnu vežbu u kojoj su korišćene dizel električne podmornice Romeo sa kojih su lansirane protivbrodske rakete UGM-84 Harpoon. Na drugoj strani, Grčka je proterala ambasadora Libije iz zemlje, dok je Evropska unija oštro kritikovala sporazum Turske i Libije.

Haftarovi saveznici

Bespilotne letelice tokom sukoba postaće ne samo glavno sredstvo za odmeravanje snaga između zaraćenih milicija, već i među državama koje slanjem dronova podržavaju jednu ili drugu. Emirati Haftara i njegove snage koje kontrolišu istočni deo Libije sa sedištem u Tripoliju podržavaju još od 2014. godine.

T-55 iz sastava LNA (foto: MEO)

UAE su u Hadimu 2016. godine napravili vazduhoplovnu bazu, kako bi podržali generala Haftara u borbi protiv militantnih grupa oko Bengazija i šire. Tada su na satelitskom snimku uočena: 2 helikoptera UH-60 Black Hawk, 2 transportna aviona Il-76 , 1 Il-18, 2 bespilotne letelice Wing Loong i 6 Air Tractor AT-802.

General Halifa Haftar (foto: LNA)

U međuvremenu, UAE su pojačale svoje prisustvo sa letelicama Wing Loong, koje su postale jedna od okosnica za vazdušne borbe. Pored dronova, obe strane koristile su do sada i borbene avione. Saradžove GNA snage uglavnom su u vazduhu viđane sa avionima Mirage F1, dok su u slučaju Haftara to bili MiG-23. Za blisku vazdušnu podršku Haftar često koristi i helikoptere Mi-24/35P.

Panciri u Libiji pojavljuju se svega mesec dana nakon što je Turska počela da isporučuje Saradžovim formacijama noružane dronove Baryaktar TB2

Ne samo da su UAE poslale vazduhoplovnu komponentu u Libiju, već je to učinjeno i na protivvazdušnom planu. U junu ove godine, u blizini vazduhoplovne baze Al Žufra, prvi put je uočeno 8×8 vozilo MAN SX 45 sa dva topa 2A38M kalibra 30 mm i 12 zemlja-vazduh raketa 57E6. Bilo je jasno da se radi o artiljerijsko-raketnom sistemu Pancir-S1 i to u vlasništvu UAE, zbog tipa kamionske šasije koje je Rusija jedino izvezla u tu zemlju.

Pancir-S1 u Libiji (foto: Mohamed Mansour)

Panciri u Libiji pojavljuju se svega mesec dana nakon što je Turska počela da isporučuje Saradžovim formacijama noružane dronove Baryaktar TB2 zajedno sa kamionima Ford 2533, koji služe kao platforma za kontrolnu stanicu. Prema podacima sa UN panela o Libiji, GNA je izgubila većinu ovih dronova, delom u vazduhu, a delom na zemlji. Uništeno je najmanje 14 od ukupno 20 Baryaktara, koliko je naručeno u prvoj tranši.

Poslednja oborena turska bespilotna letelica Baryaktar TB2 kod Tripolija (foto: Twitter)

Zanimljivo je primetiti da je i Jordan stao na stranu LNA, pa su tako u njihovim redovima mogla da se vide vozila domaće proizvodnje Al-Mared i Mbombe. Poznato je i to da je Jordan još 2013. godine u Libiju isporučio 49 vozila Nimr, a u junu 2018. godine uočena su i vozila 4×4 Al-Wahsh. Pored određene isporuke naoružanja Haftaru, podrška Jordana ogleda se i u tome što značajan deo naoružanja upravo ide preko te zemlje.

Uloga Egipta

Saradnja Egipta i LNA datira još od prve polovine 2014. godine kada je rukovodstvo u Kairu shvatilo da je saradnja sa Haftarom jedini način da se iskorene određene militantne skupine na istoku Libije, koje su ujedno ukorenjene duž granice sa Egiptom.

Kada je u maju Haftar započeo Operaciju dostojanstvo, Egipat je bio prva država koja je otvoreno podržala njegove trupe. Za razliku od UAE koje su pored naoružanja pomagale i finansijski, Egipat je mogao da pošalje savetnike, nešto naoružanja, ali i da u određenim momentima izvodi vazdušne napade.

Kairo podržava Haftarove napore, ali ne toliko agresivno kao UAE. Dok se UAE zalažu za isključivo vojno rešenje po pitanju Tripolija, Egipat je po tom pitanju skeptičan i spreman je da podrži diplomatsko rešenje sa GNA vlastima. Kairo strahuje da bi Haftarovo preveliko fokusiranje na zapadni deo Libije mogao ponovo da stvori bezbednosni vakum na istoku zemlje.

T-55 iz sastava Haftarove LNA (foto: AFP)

Oslabljene pozicije na istoku Libije islamisti bi mogli ponovo da iskoriste kako bi zauzele prethodno izgubljene pozicije i ponovo stvorile problem istočno od Bengazija, odnosno duž granice sa Egiptom. Ipak oba lidera, Abdel Fatah Al Sisi i Halifa Haftara iznad svega dele slične ideološke poglede po pitanju zajedničkog neprijatelja u vidu Muslimanskog bratstva, kao i o neophodnosti postojanja jakog lidera u obe zemlje.

Uzimajući to u obzir, Egipat će nastaviti da podržava Haftara u vojnom smislu, posebno nakon dogovora između Saradža i Erdogana. Isto tako Kairo će raditi i na postizanju rešenja diplomatskim putem.

Ruski plaćenici u Libiji

Kada je američka bespilotna letelica, nepoznatog tipa, oborena prošlog meseca blizu Tripolja, nekoliko dana kasnije komandant Američke centralne komande u Africi general Stephen Townsend rekao je da veruje da je ona oborena sa ruskim protivvazdušnim sistemom.

Ruski plaćenici iz grupe Vagner počeli su navodno da pristižu u Libiju u septembru

On je tada takođe naglasio da veruje da operateri nisu znali da je reč o američkoj letelici. Ovaj događaj ponovo je pokrenuo priču o prisustvu Rusije u ovoj zemlji ili bolje rečeno povratku nakon pada Gadafija.

Ruski plaćenici iz grupe Vagner počeli su navodno da pristižu u Libiju u septembru. Pojedine zapadne diplomate ukazuju da se u ovom momentu u toj zemlji nalazi nekoliko stotina plaćenika koji se rame uz rame bore sa Haftarovima trupama.

Pripadnici ruske grupe Wagner u Siriji (foto: ilustracija/Orix)

Reč je o grupi pod komandom Dmitrija Utkina koja navodno održava bliske veze sa predsednikom Putinom, što je Kremlin više puta demantovao. Vagner grupa borila se na strani proruskih formacija na istoku Ukrajine, zajedno sa Asadovim jedinicama u Siriji, ali i nekim državama u Africi, poput Centralnoafričke Republike.

U Libiji se navodno nalaze iskusni snajperisti i sofisticirano pešadijsko naoružanje. Mnogi eksperti tvrde da je dolazak ruskih plaćenika pojačao ofanzivu na Tripoli, jer su snajperisti naneli teške gubitke jedinicama GNA.

Zvanično, Rusija ne želi da se stavi na bilo čiju stranu u ovom ratu. Međutim, pojedine interesne grupe u Kremlju zastupaju stav da bi Putin trebao otvoreno da stane na stranu Haftara odnosno protiv Saradžove vlade u Tripoliju. Rusija želi zvanično da se postavi kao medijator u tom sukobu, želeći da u budućnosti izdejstvuje određeni politički i ekonomski uticaj.

Verovatno je da će Moskva, zvanično, nastaviti da igra na dve stolice između zaraćenih strana

Ne treba zaboraviti da su ruske naftne i gasne kompanije pre nepune dve nedelje potpisale upravo sa vladom u Tripoliju sporazum o naftnim istraživanjima u basenu Ghadames, čiji se delovi u ovom momentu nalaze u rukama LNA i GNA. Pored ovog basena, planirano je da Rusija određena naftna istraživanja vrši i u basenu Sirt, koji je uglavnom pod kontrolom vlade u Tripoliju.

Takođe, Putin je svestan politike koju zastupa Ankara, sa tim u vezi on sasvim sigurno ne želi da kvari dobro uspostavljene odnose sa Turskom zarad Libije. Uzimajući to u obzir, verovatno je da će Moskva, zvanično, nastaviti da igra na dve stolice između zaraćenih strana. Nezvanično, ruski plaćenici nastaviće sa svojim aktivnostima, jačajući u najmanju ruku medijatorsku poziciju Rusije u nekim budućim pregovorima.

Može se reći da je takva politika najracionalnija. Rusija nema kapaciteta, ali ni tolikog interesa da u jednakom obimu kao u Siriji interveniše, pogotovo ako se uzme u obzir da je najbliža vojna baza u Hmeimimu. Ne treba pominjati i to da bi takva intervencija dodatno opteretila ionako opterećen budžet zemlje.

Nejasna uloga SAD u Libiji

Nakon svrgavanja Gadafija 2011. godine, SAD nastavile su da operišu u Libiji. Može se reći da je njihovo delovanja od tada bilo ograničenog karaktera.

Iako SAD zvanično podržavaju vladu u Tripoliju, američki operativci nalaze se na teritorijama zaraćenih strana, LNA i GNA

Njihov zadatak bio je baziran na likvidiranju određenih terorističkih ćelija, uglavnom povezanih sa franšizom Islamske države u Libiji. Od 2012. godine, nakon napada na konzulat u Bengaziju, sprovođeni su specijalni zadaci u cilju likvidiranja pojedinaca povezanih sa ovim slučajem.

Iako SAD zvanično podržavaju vladu u Tripoliju, američki operativci nalaze se na teritorijama zaraćenih strana, LNA i GNA. Zanimljivo je primetiti da su u više navrata američki transportni avioni C-17A Globemaster III sletali u Bengazi iz nepoznatih razloga.

Američki C-17 prilikom leta u pravcu Bengazija 16. decembra

Ne treba zaboraviti da je ranije Tramp pohvalio Haftara za njegovu borbu protiv terorizma. Ipak malo je verovatno da će se SAD dublje uključiti na stranu LNA. Ukoliko bi to i želeo, Tramp ne bi za tako nešto dobio podršku od strane State Departmenta sa kojim po svemu sudeći ne deli zajednički stav po libijskom ali i mnogim drugim pitanjima.

Francuska dvostruka igra

Iako Francuska zvanično podržava UN priznatu vladu u Tripoliju, čini se da njene vlasti gaje čvršće odnose sa generalom Haftarom. Godinama unazad Libija za Pariz predstavlja zemlju od strateškog interesa, posebno na ekonomskom planu. To se najbolje videlo kroz prethodno dobre odnose koje je Sarkozi gajio sa Muamerom el Gadafijem. Isti predsednik odigraće ključnu ulogu u Gadafijevom svrgavanju iz interesnih razloga.

Naredni predsednik Fransoa Oland, ali i sadašnji, Emanuel Makron nastaviće da održavaju odnose sa novim vlastima u Libiji. Kao i ranije, težnja za pozicioniranjem u ovoj zemlji leži u ostvarivanje određenih ekonomskih ciljeva, pre svega na polju energetike. Takvi ugovori uvek dodatno omogućavaju jačanje političkog uticaja u ovoj zemlji, koji je za Francusku od jednakog značaja.

Francuski specijalci (foto: UPI/ilustracija)

Migrantska kriza takođe je podstakla pozicioniranje Pariza, jer je opšte poznato da glavna migrantska ruta upravo ide preko Libije. Francuska ne gleda blagonaklono na dolazak izbeglica na njihovu teritoriju, pa je tako saradnja sa vlastima u sprečavanju trafikinga od suštinskog značaja.

Kada su u junu Saradžove snage zauzele mesto Garjan od Haftarovih jedinice, otkrivena je značajna količina francuskog naoružanja. Među njima našle su se i četiri protivoklopne vođene rakete Javelin, američke proizvodnje. Franuska je tada negirala direktno naoružavanje Haftara, rekavši da je reč o neispravnoj tehnici koja je ostala nakon povlačenja određenih francuskih specijalnih timova.

Nakon svrgavanja Gadafija, francuske specijalne jedinice raspoređene su u Libiji i to upravo na istoku zemlje koja je pod kontrolom Haftara. Poznato je da su komandanti na terenu blisko sarađivali sa ovim libijskim generalom koji je viđen kao ključan partner u pogledu borbe protiv islamističkih grupa, posebno oko Bengazija.

Francuska će kao i do sada nastaviti da igra dvostruku igru, koristeći se diplomatskim i pojedinim zakulisnim vojnim sredstvima u Libiji

Prvi vojnici poreklom iz zapadnih zemalja koji su poginuli u Libiji bili su upravo iz Francuske. U julu 2016. godine prilikom izvođenja operacije u padu helikoptera blizu sela Magrum, južno od Bengazija poginula su tri francuska specijalca. Islamistička grupa Odbrambena brigada Bengazija preuzela je tada odgovornost za ovaj slučaj, navodeći da je helikopter bio oboren.

Svi ovi događaji u prošlosti, kao i poslednje prilike ukazuju na blisku saradnju vlasti u Parizu sa Haftarom. Nema sumnje da je Francuska pomaganjem Haftara kršila embargo na izvoz naoružanja, koje su Ujedinjene nacije uvele početkom 2011. godine.

Ipak, ova saradnja iza kulisa ne znači da je Pariz spreman da čvrsto zauzme Haftarovu stranu u ovom ratu. Francuska će kao i do sada nastaviti da igra dvostruku igru, koristeći se diplomatskim i pojedinim zakulisnim vojnim sredstvima u Libiji, čekajući tako konačni ishod sukoba.

Zaključak

Novi rat u Libiji, koji je Haftar započeo početkom aprila sa ciljem zauzimanja Tripolija, prerasto je u takozvani rat preko posrednika. Ovakvu vrstu sukoba uveliko već nekoliko godinama gledamo u Siriji, ali i u Jemenu.

Trenutno stanje u Libiji. Crvena: Haftarove LNA snage. Plava: GNA snage pod komandom vlade u Tripoliju. Zelena: Plemena na jugu zemlje

Regionalni, ali i globalni akteri u takvoj vrsti rata koriste lokalne snage na terenu kao sredstvo za ostvarivanje određenih vojnih ciljeva. Ostvareni vojni ciljevi trasiraju dalje put ka širenju političkog uticaja i stvaranju klime za ekonomsko eksploatisanje tog prostora.

LNA nema toliko velike šanse da zavlada čitavim Tripolijem

Haftar kao eksponent pre svega pojedinih regionalnih zemalja uspeo je da pod svoju kontrolu stavi veći deo istočne Libije. Ipak pod svoju kontrolu nije uspeo da stavi Sabratu, Misratu ali ni Tripoli, grad koji je glavna svrha čitave njegove kampanje koja traje punih osam meseci. Upravo najveći procenat libijskog stanovništva živi u Tripoliju, pa se u tom slučaju postavlja pitanje da li Haftar i njegove snage LNA kontrolišu veći deo Libije.

Mesecima zaglavljena u pregrađu Tripolija LNA je 12. decembra pokrenula novu ofanzivu na grad. Ostaje da se vidi da li će ova ofanziva doživeti sudbinu prethodne koja je na kraju propala.

Jedinice GNA u momentu bombardovanja Haftarovih snaga (foto: Getty Image)

LNA nema velike šanse da zavlada čitavim Tripolijem, a posebno celokupnom Libijom. Toga je sasvim sigurno i general Haftar svestan. Tako ova operacija možda ima više za cilj da se sa bilo kakvim progresom na terenu izdejstvuje bolja pregovaračka pozicija uoči konferencije koja bi se mogla dogoditi u januaru na inicijativu Nemačke.

Na budućoj konferenciji treba da budu pozvane i sve one zemlje koje su na bilo koji način učestvovale u ovom ratu

Nema sumnje da trenutna Saradžova vlada treba da bude zamenjena novom, kao i sve milicije u Tripoliju i drugim mestima raspuštene. Put ka raspuštanju milicija otvorio bi se jedino prekidom njihovog naoružavanja od strane pojedinih zemalja. Dok bi nova vlada trebala da bude daleko inkluzivnija u pogledu uključivanja zajednica na istoku, jugu, kao i visokih oficira unutar Haftarove LNA.

Kao što smo i ranije napomenuli baveći se Libijom, jedino održivo i neminovno rešenje jesu pregovori između Haftarovih pristalica i vlasti u Tripoliju. Na budućoj konferenciji treba da budu pozvane i sve one zemlje koje su na bilo koji način učestvovale u ovom ratu. To se posebno odnosi na Tursku, Egipat, UAE, ali i Rusiju. Samo takva konferncija može da donese neko održivije rešenje za Libiju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *