U momentu kada su se Ujedinjene nacije pripremale da održe još jednu konferenciju, kako bi zaustavile osmogodišnji konflikt na prostoru Libije, general Halifa Haftar, lider Libijske nacionalne armije (LNA) sa uporištem na istoku, pokrenuo je 4. aprila ofanzivu  na zapadni deo zemlje sa konačnim ciljem zauzimanja Tripolija.

Pokretanjem brojnih jedinica protiv snaga međunarodno priznate Vlade nacionalnog sporazuma (GNA) otpočeo je treći po redu građanski rat u toj zemlji od svrgavanja Gadafija 2011. godine. Za pojedine analitičare bio je to neočekivano povučen Haftarov potez, dok je za druge ofanziva bila pitanje momenta.

Ko je general Halifa Haftar?

Pre nego što se upustimo u analizu trenutne situacije u Libiji i davanju zaključka po pitanju novonastale krize, pozabavimo se najpre jednim od ključnih pitanja, a to je: ko je zapravo Halifa Haftar, koji pretenduje da pod svoju kontrolu stavi čitavu teritoriju Libije.

Rođen u libijskom mestu Adždabija, na obali Mediteranskog mora, 1943. godine, postaće deo organizovane grupe oficira zaverenika pod komandom pukovnika Muamera el Gadafija, koja će 1969. godine svrgnuti sa trona kralja Idrisa i preuzeti vlast. Zbog stečenih zasluga tokom dotadašnje službe, Gadafi će ga imenovati za feld maršala.

Haftar će biti među ključnim figurama u sukobu između Libije i Čada od 1978-1987. godine. Čadijske jedinice podržane od Francuske, zarobiće na svojoj teritoriji 1987. godine 300 libijskih vojnika, među kojima se nalazio i Haftar. Zbog negiranja prisustva libijskih trupa u Čadu, Gadafi se odrekao Haftara, što će biti prekretnica u daljem odnosu između njih.

Rešen da svrgne Gadafija kada vreme za to dođe, Haftar odlazi u egzil u SAD i nastanjuje se u Virdžiniji, blizu sedišta CIA. Time su otpočeli bliski odnosi sa ovom obaveštajnom službom koja ga je podržavala u pokušajima izvršenja atentata na Gadafija.

General Halifa Haftar (foto: The Times)

Nakon početka revolucije u Libiji 2011. godine, Haftar se vraća u zemlju i organizuje pobunjenike u svrgavanju Gadafija. Nema sumnje da je uz pomoć zapadnih partnera koji su ga iz vazduha podržavali, Haftar odigrao značajnu ulogu u preuzimanju vlasti.

Raskol između njega i tadašnje vlade Nacionalnog kongresa (GNC) došao je u februaru 2014. godine kada je na televiziji pozvao narod da ustanu protiv aktuelne vlasti u Tripoliju.

Jedan od glavnih Haftarovih razloga za sukob sa GNC bilo je razočarenje u pogledu borbe protiv militantne grupe Ansar al Šaria, ogranka Al Kaide, čiji su islamisti preuzeli Bengazi i krenuli u dalja osvajanja na tom području. U tom momentu narod na istoku zemlje video je Haftara kao jedinog ko bi mogao da oslobodi Bengazi od islamista, što je usledilo u maju 2014. godine sa Operacijom dostojanstvo.  

U martu 2015. godine novi parlament izabrao je Haftara za komandanta LNA. Godinu dana kasnije u potpunosti će osvojiti grad Bengazi i 250 km dalje, mesto Dernu, čuveno uporište islamista. Pod njegovom kontrolom naći će se mnogi naftni terminali koji će mu obezbediti da crpljenjem i prodajom nafte obezbedi novčana sredstva za dalje ambiciozne planove.

Svojim akcijama protiv raznih militantnih skupina uključujući i takozvanu Islamsku državu, privukao je pažnju ne samo domaće javnosti, već i zemalja poput Francuske, Egipta i Saudijske Arabije. Sve veće uplitanje stranih sila i međusobna trvenja unutar same Libije, dovešće državu do potpune podeljenosti na najmanje tri vlade smeštene u: Tobruku na istoku zemlje oličene u liku Haftara, GNC sa Saradžom u Tripoliju, kao i one u Misrati.

Početkom ove godine, sve je izgledalo da će Haftar postići sveobuhvatni sporazum sa Fajez al Saradžom. U februaru njih dvojica su se sastali u Abu Dabiju pregovarajući o budućoj vladi. Prema pojedinim izvorima, ti pregovori propali su jer Haftar nije želeo da deli vlast sa Saradžovom vladom.

Treći građanski rat u Libiji

Početni uspesi LNA i njenih milicija nakon ofanzive 4. aprila ukazivali su da će Haftar uspeti da osvoji dugo priželjkivani Tripoli i tako stavi pod svoju kontrolu zapadni deo teritorije, koju većinski kontroliše GNA na čelu sa premijerom Fajez Al Saradžom.

Dva meseca kasnije, LNA nalazi se u predgrađu Tripolija, gubeći polako teritoriju koju je u proteklom periodu osvojila. Procenjuje se da je u dosadašnjim okršajima poginulo više od 500 ljudi, a da je 80 000 raseljeno sa svojih ognjišta. 

Međunarodna zajednica je sporadično osuđivala Haftarovu ofanzivu, ali i pozivala obe strane da sednu za pregovarački sto i diplomatskim putem reše pitanje zemlje. Od svrgavanja Gadafija uz pomoć NATO intervencije pod vođstvom Francuske, Libija se nalazi u ekonomskom i političkom vakumu.

Među libijskim stanovništvom čini se da GNA polako gubi podršku

U zapadnim medijima Haftar je često viđen kao diktator u usponu koji na sve moguće načine pokušava da se dokopa vlasti u čitavoj Libiji i koji već četiri godine potkopava napore UN da se dođe do svrsishodnog rešenja između zaraćenih frakcija.

Vazduhoplovstvo LNA u momentu bombardovanja aerodroma Mitiga (foto: CNW)

Među libijskim stanovništvom čini se da GNA polako gubi podršku i okreće se generalu Haftaru, ne toliko zbog simpatija prema njemu, koliko zbog toga što je viđen kao jedina osoba koja bi mogla da povrati bezbednost u toj zemlji.  

Jasno da su pojedine države (prećutno ili ne) stale na stranu jedne ili druge strane. Tako su Francuska, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija i dobrim delom Rusija podržale LNA. Na drugoj strani, Italija, Turska, Katar i još neke zemlje stale su uz Saradžov GNA. Egipat i UAE su i ranije pomagale Haftara slanjem naoružanja, a to se posebno inteziviralo od početka novog talasa sukoba.

Trenutna Saradžova vlada treba da bude zamenjena

Na drugoj strani, pored političke podrške, Turska je krajem maja jedinicama lojalnim GNA isporučila određeni broj oklopnih vozila 4×4 MRAP BMC Kirpi. Pojedini video snimci ukazivali su da su UAE Haftarovim trupama poslale bespilotne letelice, a verovatno i mnogo drugo naoružanje i opremu.

Još 2016. godine UAE su u Hadimu napravili vazduhoplovnu bazu, kako bi podržali generala Haftara u borbi protiv militantnih grupa oko Bengazija i šire. Tada su na satelitskom snimku uočena: 2 helikoptera UH-60 Black Hawk, 2 transportna aviona Il-76 , 1 Il-18, 2 bespilotne letelice Wing Loong i 6 Air Tractor AT-802.

Oklopna vozila BMC Kirpi u luci u tripoliju isporučena od strane Turske jedinicama GNA (foto: Twitter)

Kada je reč o SAD, čini se da je politika prema Libiji u značajnoj meri promenjena u odnosu na raniji period. To je posebno došlo do izražaja nakon posete egipatskog predsednika Abdel Fatah el Sisija Vašingtonu 9. aprila. Očito da je tada došlo do usaglašavanja stavova po pitanju Libije.

Šest dana kasnije, 15. aprila, u telefonskom razgovoru sa Haftarom, Tramp je izrazio zahvalnost koju general vodi u „borbi protiv terorizma“, što se moglo protumačiti kao otvorena podrška jedinicama LNA. Kontroverzni sadržaj telefonskog razgovora između Trampa i Haftara bio je u potpunoj suprotnosti sa nedelju dana ranije izjavom američkog državnog sekretara  Majka Pompea, koji je pozvao na prekid ofanzive.

Zaključak

Uprkos Trampovoj podršci Haftaru u „borbi protiv terorizma“, malo je verovatno da će se SAD dublje uključiti na stranu LNA. Ukoliko bi to i želeo, Tramp ne bi za tako nešto dobio podršku od strane State Departmenta sa kojim po svemu sudeći ne deli zajednički stav po libijskom ali i mnogim drugim pitanjima.

Malo je verovatno da će se SAD dublje uključiti na stranu LNA

Na drugoj strani, šanse da Haftar preuzme kontrolu nad Tripolijem sve su manje. Sve je izglednije da će sukob zapasti u jednu pat poziciju. LNA je imala početne uspehe u Fezanu i drugim mestima zbog slabo skoncentrisanih snaga GNA u tim mestima. Saradžova strategije bila je da se glavnina otpora skoncentriše upravo u reonu Tripolija. Do sada, čini se da je takva strategija urodila plodom, s obzirom da je Haftarov san o zauzimanju Tripolija trenutno daleko od jave.

106. brigada Libijske nacionalne armije u pratnji aviona MiG-23 na putu ka Tripoliju (Foto:LNA)

Uzimajući u obzir pat poziciju i sukob u vidu iscrpljivanja zaraćenih strana, neophodno je postići prekid vatre i otpočeti nove pregovore kako bi se postiglo neko održivo rešenje. Veliki sile, posebno SAD bi trebale da odigraju veću ulogu, najpre u pogledu prekida vatre.

Šanse da Haftar preuzme kontrolu nad Tripolijem sve su manje

Vršenjem pritiska na regionalne igrače poput Egipta, UAE, Turske i Saudijske Arabije u vidu prestanka naoružavanja zaraćenih strana-zbog kršenja embarga na izvoz naoružanja u Libiju-stvorio bi se prostor za otpočinjanje diplomatskih pregovora.

Premijer Vlade nacionalnog sporazuma (GNA) Fajez al Saradž (foto: Sputnik)

Ne treba zaboraviti ni članice Evropske unije koje očito nemaju usaglašen stav po pitanju rešavanja krize u toj zemlji. To se najpre odnosi na Francusku i Italiju koje vide Libiju kao svoju interesnu sveru i poligon za demonstraciju moći.

Nema sumnje da trenutna Saradžova vlada treba da bude zamenjena novom, kao i sve milicije u Tripoliju raspuštene. Put ka raspuštanju milicija otvorio bi se jedino prekidom njihovog naoružavanja od strane pojedinih zemalja. Dok bi nova vlada trebala da bude daleko inkluzivnija u pogledu uključivanja zajednica na istoku, jugu, kao i visokih oficira unutar Haftarove LNA.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *