Špijunski sateliti pratili su aktivno sva kretanja na području Irana. Komunikacije između iranskih oficira presretane su. Sve je ukazivalo da će u svakom momentu uslediti iranski odgovor na američko ubistvo generala Kasema Sulejmanija.
Obaveštajni podaci nagoveštavali su da će glavna meta iranskog raketnog napada biti značajna baza Ain Al Asad u provinciji Anbar, koju su SAD zauzele nakon svrgavanja Sadama Huseina. Brinula ih je i činjenica da im nedostaje protivvazdušna odbrana u Iraku, poput raketa Patriot koje bi mogle da obore nadolazeće projektile.
Dodatna opasnost za američke vojnike bila je mogućnost frontalnog napada na samu bazu od strane nekoliko stotina pripadnika iračke šiitske milicije Kataib Hezbolah. Zbog toga, američki komandanti u samoj bazi pripremali su se za postepeno izvlačenje svojih vojnika u slučaju napada.
Dok je Iran vršio završne pripreme za napad i određivao koordinate raketa, hiljadama kilometara dalje Tramp je u Beloj kući vodio razgovor sa premijerom Grčke Micotakisem. Nakon završenog bilateralnog susreta i kratke konferencije za štampu, Tramp se uputio ka situacionoj sobi.
U prilično napetoj atmosferi, državni sekretar Michael Pompeo, šef združenog štaba general Makr A. Milley, general Keith Kellogg, savetnik Michaela Penca i Joseph Maguire, vršilac dužnosti nacionalne obaveštajne službe iščekivali su iranski napad i razmatrali potencijalni odgovor.
Preko video strima uključila se i Gina Haspel, direktorka CIA, koja se u tom momentu nalazila u svom štabu na severu Virdžinije. Gina i njena agencija smatrali su od samog početka da će Iran na ubistvo Sulejmanija najverovatnije odgovoriti lansiranjem raketa na američke baze u Iraku.
Da je raketiranje pitanje momenta, bilo je jasno nakon što je Iran nešto ranije pre napada obavestio Irak o planiranom napadu. Zvaničnici u Bagdadu preneli su SAD ovu poruku, otkrivši im najverovatnije i koje će to baze biti predmet nadolazećih raketa. Bila je ovo važna poruka za američke vojnike, kojima je ostavljeno dovoljno vremena da se povuku na sigurne lokacije, kako bi se izbegle žrtve.
Trenutak napada
Sedmog januara nešto oko 17:30h po lokalnom vremenu u Vašingtonu, sa lokacija Tabriz i Kermanšah pod kodnim nazovom Operacija mučenik Sulejmani poletelo je 15 raketa kratkog dometa. Reč je naverovatnije o tipovima Fateh-313 i Qaim.
Na vazduhoplovnu bazu Al Asad, palo je 10 raketa koje su pogodile najverovatnije jedan helikopter Black Hawk, izviđačku bespilotnu letelicu, zajedno sa kontrolnim tornjem i još nekim objektima. Ukupno je uništeno sedam objekata. Od toga, najmanje tri su bili hangari za održavanje letelica.
Nekoliko minuta kasnije, najmanje jedna raketa obrušila se na vazduhoplovnu bazu u Erbilu na severu Iraka. Reč je o bazi koja je sedište za specijalne operacije, gde se nalazi nekoliko stotina američkih i drugih savezničkih vojnika. Upravo iz te baze, helikopteri su nekoliko meseci ranije poleteli ka Siriji kako bi ubili lidera takozvane Islamske države Bagdadija.
Iranski cilj odmazde bila tehnika odnosno objekti
Raketa koja je pala u Erbilu nije po svemu sudeći nanela značajniju štetu. Pojedini izvori iz SAD ukazuju da je na Erbil pala samo jedna raketa, dok su četiri doživele određene tehničke probleme, što je rezultiralo njihovom padu u oblastima van baze.
Ono što je sasvim sigurno, jeste da u ovom napadu na obe baze nije stradao nijedan američki niti drugi vojnik iz koalicije, što je i bio cilj Irana.
To je potvrdio i sam brigadni general Amir Ali Hažizadeh, komandant vazduhoplovno-kosmičkih snaga Iranske revolucionarne garde, koji je rekao da je cilj odmazde bila tehnika odnosno objekti.
Proporcionalni odgovor Irana?
Nakon američkog atentata na Sulejmanija u Iraku, Global Defence je izašao sa analizom u kojoj je kao jednu od opcija za iranski odgovor stavio lansiranje raketa po američkim ciljevima u Iraku. Kao što možemo da vidimo, do takvog odgovora je došlo, ali se postavlja pitanje da li je taj odgovor zaista bio proporcionalan ubistvu Sulejmanija.
Svakako se ne može reći da jeste, jer pored toga što nije bilo žrtava, nije ni uništena značajnija tehnika. Teheran je na neki način prilično uhvaćen nespreman nakon ubistva Sulejmanija. Retko da je bilo ko u Iranu mogao da pretpostavi da će se SAD odlučiti na atentat. Stoga je čitav svet uključujući i Iran iznenadio ovaj prilično nepromišljen potez Trampa.
U prvim satima nakon ubistva vojni i politički vrh u Iranu susreli su se sa dilemom na koji način bi se najadekvatnije moglo odgovoriti
U prvim satima nakon ubistva vojni i politički vrh u Iranu susreli su se sa dilemom na koji način bi se najadekvatnije moglo odgovoriti. Sa jedne strane, Iran je imao mogućnost da lansira salvu raketa na američke položaje i ujedno uz pomoć šiitskih milicija izvši kopneni napad na iste. U toj situaciji američke, ali i žrtve iz sastava koalicionih snaga bile bi neminovne.
Nakon toga, sasvim sigurno, usledio bi američki odgovor u vidu bombardovanja vojnih ciljeva u Iranu, čime bi se ušlo u direktan vojni sukob. Takav sukob zapalio bi čitav Bliski istok od Libana do Jemena, čije bi se posledice osetile u čitavom svetu, u najmanju ruku kroz nagli skok cena nafte.
Iran se u ovoj situaciji na kraju okrenuo racionalnijoj taktici, gde je u prvi plan trebao da učini bilo šta, kako bi „sačuvao obraz“ i pokazao da je uvek spreman da odgovori u ovakvim situacijama.
Ovo je definitivno najdirektniji napad na SAD od zauzimanja američke ambasade u Teheranu 1979. godine
Sve izgleda da je vojni i politički vrh primenio istu onu taktiku koju je primenio Tramp u aprilu 2018. godine, kada je bombardovao Asadove položaje, zbog navodnog hemijskog napada u Dumi. Tada su unapred SAD obavestile ruske snage stacionirane u Siriji da će doći do bombardovanja, nakon čega je ta poruka dalje prosleđena Asadovim trupama, koje su se na vreme povukle i tako izbegle žrtve.
Upravo isto to primenio je sada Iran, svestan da bi sa raketama koje bi pogodile „pesak“ izbegao kontra odgovor SAD. Odgovor jeste izbegnut, a Iran je učinio „nešto“. To „nešto“ sa jedne strane pokazalo je slabost Irana da ozbiljnije odgovori na atentat svog generala, dok je sa druge učinjen jedan racionalni korak koji nije doveo do daljeg vojnog sukoba.
Ako ništa, ovo je definitivno najdirektniji napad na SAD od zauzimanja američke ambasade u Teheranu 1979. godine.
Iran je ovim činom i dalje ostavio prostora za dijalog sa SAD o nuklearnom pitanju, što bi moglo da vodi ka oslobađanju sankcija. Uprkos novim sankcijama koje su SAD uvele Iranu nakon poslednjih događanja i odnosima koji su bili na ivici vojnog sukoba, vidimo da su obe strane iskazale spremnost na dijalog, što daje nadu da bi diplomatija mogla da preovlada nad upotrebom sile.
Povremena šiitska raketiranja američkih položaja, kao i odgovori u vidu bombardovanja realni su scenariji
Iran sa ovim raketnim napadom želi da podvuče crtu na osvetu za Sulejmanijevo ubistvo, kao i na bilo kakav ulazak dalji u direktan sukob sa SAD. To ne znači da se neće prestati sa pomaganjem šiitskih milicija na Bliskom istoku, posebno u Iraku.
Naprotiv, realno je očekivati još veće pomaganje nakon ovih događaja, jer je to jedini način za Irana da vrši pritisak na SAD, odnosno da se one nateraju na povlačenje pre svega iz Iraka, gde ih je u ovom momentu oko 6000. Uzimajući to u obzir, povremena šiitska raketiranja američkih položaja, kao i odgovori u vidu bombardovanja realni su scenariji.