Obavijena crnim šalom, ožalošćena žena plakala je nasred sobe, gledajući nepomično u Abrahamovu sliku na kojoj je stajao crni flor. U suzama, toga dana porodica je dočekivala rodbinu i prijatelje u kući na periferiji etiopske prestonice Adis Abebe.
Prošlog meseca naoružani muškarci upali su u porodični dom u mestu Adva na krajnjem severu zemlje, koje pripada regionu Tigraj. Već tada mnogi stanovnici uveliko su napustili svoje domove kako se oružani sukob između pobunjenika Narodnog oslobodilačkog fronta Tigraja (TPLF) i Oružanih snaga Etiopije razbuktavao.
Ipak, ne i Abraham, koji je imao bolesno dete i već ostarelog oca. Kada su napadači pokušali da ukradu dva kamiona iz dvorišta, Abraham je izleteo iz kuće pokušavajući da ih spreči u tom činu. Njegov otpor završio se fatalno, ubijen je na licu mesta pred očima rođenog oca.
Abrahamove ubice, prema svedočenju porodice, nisu bili etiopski vojnici, već pripadnici Oružanih snaga Eritreje, susedne zemlje koja se prema pojedinim informacijama rame uz rame bori sa vojskom Etiopije, kako bi se ugušila pobuna TPLF-a. Još od početka sukoba, 4. novembra prošle godine, vlada u Adis Abebi, na čelu sa premijerom Abij Ahmedom, nedavnim dobitnikom Nobelove nagrade za mir, prekinula je skoro sve linije komunikacija i zabranila ulazak novinarima u region Tigraj. Stoga, sve informacije koje su odatle stizale bile su mahom neproverene, što je otežavalo da se dođe do objektivne slike celokupnog sukoba.
Abij je neprestano poricao da je Eritreja umešana u ovaj konflikt koji je imao za cilj da se stavi pod kontrolu region Tigraj, uključujući i njegov glavni grad Mekele. Kako su demanti vlasti konstatno stizali, tako je pristizalo i sve više informacija, iako i dalje neproverenih, koje su demantovale njihove tvrdnje.
Pored tvrdnji porodica, poput Abrahamove, strane diplomate ukazivale su na prisustvo vojske Eritreje na tlu Etiopije. Među njima našli su se i izvori unutar vlade SAD koji su ukazali da na osnovu satelitskih snimaka i presretnutih komunikacija sve ukazuje da je Eritreja umešana u ovaj konflikt.
Pojedini novinari uspeli su nekako da dođu do samog ratnog područja. Prvi je bio belgijski novinar Stijin Vercruysse, koji je pokušao da dokaže prisustvo Eritreje u Tigraju. Na svom portalu Eritrea Hub, Stijin je objavio fotografiju na kojoj se vidi tenk T-72B1, za koji je tvrdio da pripada Eritreji. Međutim, takva tvrdnja nikako nije mogla da bude dokaz njihovog prisustva, jer Eritreja u svom sastavu nema tenkove T-72, niti ih je ikada imala.
„Ušla je tuđa vojska, nismo to želeli. Savest mi ne dozvoljava da kažem: ‘eritrejska vojsko dođite i pomozite nam’. Mi ovaj problem možemo sami da rešimo“
Mada, u jednom od svojih poslednjih obraćanja u parlamentu, Abij je istakao da je Eritreja nahranila, obukla i naoružala njegove vojnike kada su se posle prvog napada TPLF-a povukli u susednu zemlju. To je, prema Abiju, omogućilo da vojnici izvrše kontranapad i ponovo zauzmu izgubljene baze, uključujući zvanično i čitavu oblast Tigraj, zajedno sa glavnim gradom Mekeleom 28. novembra. Bilo je to veliko priznanje, ali ne i potvrda da je Eritreja u Tigraju.
Iznenada, sedmog januara, odjeknuće vest koja će do sada biti najveći dokaz prisustva Eritreje u Etiopiji. General major Belaj Sejum, komandant Severne komande Oružanih snaga Etiopije priznao je da se u njegovoj državi nalaze vojnici iz susedne zemlje.
„Ušla je tuđa vojska, nismo to želeli. Savest mi ne dozvoljava da kažem: ‘eritrejska vojsko dođite i pomozite nam’. Mi ovaj problem možemo sami da rešimo“, rekao je general Belaj, čime je stavljena tačka na dva meseca dugu raspravu o njihovoj uključenosti u ovaj sukob, koji je odneo na hiljade života, dok ih je više od 40 000 raseljeno.
Istorija sporenja
Istorija Eritreje i Etiopije decenijama je isprepletana. Današnji, veoma srdačni odnosi, nisu ni nalik onima koji su bili do pre svega dve godine. Rivalitet između TPLF i pokreta u Eritreji datira punih 30 godina. Posebno na području regiona Tigraj i centralne Eritreje, gde takođe dominara etnička grupa semitskog porekla Tigrejci. Sukob između TPLF i Narodnog oslobodilačkog fronta Eritreje (EPLF) počeo je sredinom 70-ih prošlog veka, usred političkih previranja u Etiopiji, kada je na čelu zemlje bio autoritarni marksistički režim poznat kao Derg.
Istorija Eritreje i Etiopije decenijama je isprepletana
Iako je iz današnje perspektive to nezamislivo, na početku borbe protiv Derga TPLF i EPLF borili su se zajedno za socijalne promene i pravo na samoopredeljenje. Prvi borci TPLF obučavani su upravo od strane Eritrejaca, kako bi se što efikasnije borili protiv etiopskog režima, koji je pod kontrolom držao i današnju Eritreju.
Kao i u mnogim unutrašnjim sukobima i ovde su preovladale etničke i nacionalne razlike. Pored njih, razlozi sporenja bili su ideološke prirode, ali i neslaganje oko teritorijalnog razgraničenja. TPLF je nekako na kraju prihvatio pravo Eritreje na samoopredeljenje i nastavio borbu protiv Derga u ime Etiopljana. Konačno, obe strane uspele su u maju 1991. godine da svrgnu režim Derga. Front pod vođstvom Tigrejaca formirao je vladu u Adis Abebi, dok se EPLF izborio za nezavisnost Eritreje.
Biće to tek početak sporenja koji će se nastaviti u narednim decenijama. U početku, izgledalo je da će dve države doći do rešenja. Dve vlade, jedna pod upravom Melesa Zenave i druga pod Isaisom Afevorkijem potpisale su niz ekonomskih i odbrambenih sporazuma. Etiopija pod Melesom priznala 1993. nezavnisnost Eritreje. Činilo se da je neprijateljstvima konačno došao kraj.
Nepunih četiri godina kasnije, 1997. godine, pogranični sukob izbio je na površinu nakon odluke Eritreje da uvede novu valutu. Potpuni rat usledio je u maju 1998. godine u zaseoku Badme, a borbe su se ubrzo proširile duž čitave granice duge 1000 km. Vazdušni napadi postali su svakodnevnica sa obe strane, koji su još više raspirivali antagonizme. Kao rezultat toga na desetina hiljada civila poreklom iz Eritreje proterano je tih godina iz Etiopije.
Konačna ofanziva desila u maju 2000. godine, koja je prisilila vojsku Eritreje da se povuče duboko u svoju teritoriju. Eritreja je bila u potpunom rasulu, gubila se oblast za oblašću, ali napredovanje etiopskih snaga najednom je obustavljeno. U decembru iste godine u Alžiru je potpisan istoimeni sporazum koji je trebao da okonča dve godine dug rat. Uprkos prekidu vatre sporadični pogranični sukobi nastavljeni su u godinama koje su dolazile.
Pobeda Etiopije u tom ratu obezbedila joj je da se nametne kao glavna sila na Rogu Afrike, dok je Eritreja utonula u autoritarnu i militarističku vladavinu
Pobeda Etiopije u tom ratu obezbedila joj je da se nametne kao glavna sila na Rogu Afrike, dok je Eritreja utonula u autoritarnu i militarističku vladavinu. Spoljna politika Eritreje bila je usmerena na podrivanju Etiopije, što se najbolje moglo videti kroz podršku militanata iz redova Al Šababa u Somaliji.
Ni smrt dugogodišnjeg premijera Melesa 2012. godine nije promenila odnos sa Eritrejom koji se mogao okarakterisati kao „ni rat, ni mir“. Hailemairam Desalenj nasledio je Melesa iste godine, njegova vladavina trajaće sve do 2018. godine, kada će ga demonstranti skinuti sa vlasti. Tako je TPLF koji je bio dominanta snaga unutar koalicije Narodnog revolucionarnog demokratskog pokreta posle tačno 27 godina svrgnut sa vlasti, a na čelo države došao je Ahmed Abij.
Sa Ahmedom Abijem došao je i dugo priželjkivan mirovni sporazum sa Eritrejom, koji je potpisan u julu 2018. godine. Formalno, tada je završen i rat iz perioda 1998-2000. TPLF je tako nakon skoro tri decenije stavljen na marginu od strane Etiopije i Eritreje.
Narodni revolucionarni demokratski pokret koji je do tada vladao rasformiran je 2019. godine, a njega je zamenila nova Partija prosperiteta. Zajednički neprijatelj nove vlade u Adis Abebi i dugogodišnjeg režima u Asmari postaće tako TPLF, čime će postati po prvi put saveznici.
Savezništvo po zajedničkom neprijatelju
Uzimajući u obzir istorijski kontekst, saradnja nove vlasti u Etiopiji sa Eritrejom bila je očekivana. Obe strane ujedinio je zajednički neprijatelj od koga strahuju. Upravo je Eritreja u poslednjem ratu izgubila od TPLF koji je tada bio na vlasti. Zbog toga joj je u interesu slabljenje ove grupe po svaku cenu. Trenutna vlada u Etiopiji ništa drugačije ne gleda na TPLF od kojeg su preoteli vlast.
Zato prema pojedinim izvorima čini se da Eritreja nije štedela svoje snage u ovom konfliktu. Predsednik Eritreje poslao je navodno na sever Etiopije kroz Zalambese 42. i 49. mehanizovanu diviziju zajedno sa 11, 17,19 i 27. pešadijskom divizijom. Na frontu Adva, gde je nekada vođena jedna od najvećih bitaka, Eritreja je rasporedila 26, 28. i 53 pešadijsku diviziju zajedno sa 46. i 48. mehanizovanom divizijom.
Iako su se divizije eritrejske vojske smanjivale u poslednjih dvadeset godina, u kombinovanom sastavu one i dalje čine ozbiljnu pretnju, pogotovo ako se pogleda njihov obaveštajni aparat i taktika delovanja.
Nakon tri nedelje od početka sukoba u kojima su prema dostupnim informacijama zajednički nastupili, Abij je proglasio pobedu. Zajednički neprijatelj slomljen je u frontalnom pogledu, ali ono što kao opasnost postoji jeste prelazak na gerilski tip ratovanja koji bi mogao da se pokrene ne samo protiv etiopske vojske već i na teritoriji Eritreje, uzimajući u obzir značajno prisustvo Tigrejaca u toj zemlji.
Sve dok obe zemlje budu doživljavale TPLF kao zajedničkog neprijatelja, takvo savezništvo će se održati
Postavlja se pitanje može li ovaj novi savez postati novo prijateljstvo. Istorija političkih sukoba i ratova na ovim prostorima nas uči da su o tome odlučivale lokalne elite. Iz neprijateljstva brzo se prelazilo u savezništvo, kao i obratno. Stoga, ovde, možda više nego bilo gde, važi dovoljno poznata izreka: neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.
Jasno je da se sukob u Tigraju neće u potpunosti rešiti tako brzo. Sve dok obe zemlje budu doživljavale TPLF kao zajedničkog neprijatelja od kojeg preti opasnost, takvo savezništvo će se održati. Istorija nas uči da takva savezništva nikada nisu bila dugotrajna, zato ne treba jednoga dana da nas iznenadi ukoliko se Etiopija i Eritreja ponovo nađu u nekom razbuktalom pograničnom ratu – samo tada vrlo verovatno sa nekim drugim elitama na vlasti.