U nekom narednom periodu SAD mogle bi da povuku deo svojih vojnika iz zapadne Afrike. Štaviše, u „igri“ je i mogućnost potpunog povlačenja iz toga regiona. Ovakva ideja nije nova i datira još iz kraja 2017. godine nakon što su četiri američka komandosa poginula u zasedi militanata Islamske države u Nigeru.
Ovu ideju ponovo je podgrejao sekretar za odbranu Mark T. Esper koji bi u prvoj fazi sa zapadnog kontinenta Afrike izvukao nekoliko hiljada vojnika. Time bi se uskratilo dalje pružanje podrške francuskim trupama koji se bore protiv militanata u Burkina Faso, Maliju i Nigeru. Primarna misija SAD je obuka lokalnih snaga i pomoć u suzbijanju militanata iz redova Islamske države, Boko Harama i drugih ogranaka Al Kaide.
Razgovori se vode čak i o napuštanju nedavno izgrađene vazduhoplovne baze „201“ za bespilotne letelice u Nigeru. Ovaj veliki kompleks smešten u mestu Agadez vredan je oko 110 miliona dolara i pored toga što može da primi velliki broj bespilotnih letelica tipa MQ-9 Reaper, na njegov aerodrom mogu da sleću i transportni avion poput C-17 Globemaster III. Zbog veoma važnog geostrateškog položaja omogućava se lako operisanje ne samo u Nigeru, već i u celoj zapadnoj, centralnoj i severnoj Africi.
Trupe raspoređene u ovoj oblasti održavaju neki minimalan vid stablinosti, bez uspeha svih ovih godina da se radikalne grupe iskorene i tom regionu donese bilo kakav prosperitet. Ista situacija je u Iraku i Avganistanu, gde se odavno pominje povlačenje vojnika iz takozvanih „beskrajnih ratova“.
Upravo je to bilo jedno od ključnih obećanja Donalda Trampa u predizbornoj kampanji. Međutim, statistike pokazuju da se u ovom momentu van svojih matičnih granica nalazi oko 200 000 američkih vojnika, što je slično onoj cifri koju je Tramp zatekao u momentu stupanja na predsedničku dužnost.
Esper razmatra i značajno povlačenje sa Bliskog istoka, pa se tako pominje da bi u narednih nekoliko meseci iz Iraka moglo da bude povučeno oko 2500 vojnika od postojećih 5000. Na drugoj strani, iz Avganistana bi moglo da ode oko 4000 od ukupnih 13 000, koliko ih trenutno ima.
Jedan od razloga predloga za povlačenje nalazi se u novoj američkoj strategiji odbrane, gde umesto borbe protiv terorizma koja je bila prioritet skoro 20 godina, nova strategija u prvi plan stavlja Kinu i Rusiju, kao glavne pretnje po bezbednost SAD.
Ovakav hladnoratovski novi(stari) američki pogled na buduće bezbednosne izazove pomera fokus sa nekonvencijalnog na konvecijalni tip ratovanja, gde su pojedine države, a ne militantne skupine viđene kao glavni problem po nacionalnu bezbednost odnosno suverenitet.
Do sada, SAD su kroz takozvani program “127e” trošile do 100 miliona dolara godišnje podržavajući oružane snage širom sveta u cilju borbe protiv terorizma. Eventualnim povlačenjem američkih vojnika sasvim je realno očekivati smanjenje izdataka u ove svrhe.
Pentagon sve češće vrši pritisak na lokalne zemlje da podnesu veći teret, pre svega u finasijskom pogledu, ukoliko žele da američke trupe ostanu na njihovim teritorijama. Poslednji i najreprezentativniji primer je Južna Koreja, gde je Esper od zvanične vlade u Seulu zatražio isplatu od 5 milijardi dolara za 28,500 američkih vojnika stacioniranih u toj zemlji.
Polemika se isto vodi i u Saudijskoj Arabiji gde bi ta zemlja – koja je nedavno primila nove baterije PVO i oko 3000 američkih vojnika – trebala da isplati nekoliko milijardi zbog pružanja podrške u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta, pre svega zbog pretnje koja dolazi iz Irana.
Neslaganja sa Pentagonom unutar SAD
Za Espera i Pentagon veliki problem pravi to što se sa izloženim predlogom o povlačenju vojnika ne slaže vrh američke vojske, a po svemu sudeći ni obaveštajne strukture. Novoimenovani komandant američkih snaga u Africi general Stephen J. Townsend izrazio je brigu da bi se povlačenjem vojnika stvorio vakum, koji bi popunile države poput Rusije i Kine.
Iz američke perspektive, ovakva zabrinutost je na neki način opravdana, ukoliko se uzme u obzir da Kina, ali sve češće i Rusija žele da prigrabe što veći uticaj na ovom kontinentu. Kina je sve prisutnija u ekonomskom smilsu kroz investiranje u infrastrukturu ili industriju. Rusija sa druge strane teži da isposluje ugovore u vidu prodaje naoružanja i vojne opreme. Takođe, primećeno je i sve učestalije prisustvo ruski plaćenika na mnogim ratištima u Africi , poput onih iz grupe Vagner.
Ni komandant američkih trupa na Bliskom istoku general Kenneth F. McKenzie ne slaže se sa idejom o povlačenju trupa iz ovog nestabilnog regiona. Glavni argument je ovde Iran, koji bi odlazak američkih vojnika iskoristio za dodatno jačanje svog uticaja, posebno nakon povlačenja SAD iz nuklearnog sporazuma i sve učestalijih tenzija na relaciji Teheran-Vašington.
Čini se da ni State Department ne podržava Esperovu ideju. Mike Pompeo je skoro istakao vidnu zabrinutost da bi Islamska država mogla da nadjača snage pojedinih država u pomenutim regionima. Sve učestaliji talasi terorističkih napada u Subsaharskoj Africi naveli su Pompea da formira specijalni tim za njihovo suzbijanje.
Posebno je zabrinuta i Francuska koja u zapadnoj Africi ima oko 4 500 vojnika, koje se bore protiv Islamske države i Al Kaide. Njene jedinice na terenu najvećim delom se upravo oslanjaju na američku logističku podršku, ali i obaveštajne informacije. Francuska izražava želju da bude što samostalnija u svojim operacijama, što se vidi kroz intenzivnije naručivanje američkih transportnih aviona C-130 i sofisticiranih bespilotnih letelica MQ-9 Reaper.
Zaključak
Težnje Espera i Pentagona za izvlačenje američkih vojnika iz zapadne Afrike najvećim delom neće uroditi plodom. Ono što je realno očekivati jeste povlačenje nekoliko stotina vojnika, kao što je do sada bio slučaju. Izvlačenje nekog većeg broja i raspoređivanje na druge teritorije u vidu odbrane od Kine i Rusije nisu realni u ovom momentu.
SAD sasvim sigurno nisu spremne da napuste strateški bitnu vazduhoplovnu bazu „201“ u Nigeru, koju su nedavno izgradili i u koju je uloženo 110 miliona dolara. Samo njenim postojanjem omogućena je kontrola velikog dela Afrike, što dovoljno govori o njenim potencijalima.
Potencijala te baze, ali i značaja prisustva američkih vojnika na drugim lokacijama svesni su i drugi krugovi u okviru SAD. Američka vojska, CIA, State Department, ali verovatno i deo Kongresa nisu spremni da načine ovako jedan radikalan potez, ostavljajući tako ovaj region kao buduće plodno tlo za uticaj drugih zemalja poput Kine i Rusije.
Ni mnoge zemlje iz tih krajeva ne gledaju blagonaklono na odlazaka američkih vojnika sa njihovih teritorija, jer su svesni da bi njihovim odlaskom mnoga mesta i čitave oblasti ponovo pale u ruke militanata. Najveći problem je taj što programi američke pomoći, kao i prisustvo specijalnih jedinica nisu doprineli potpunom osamostaljivanju lokalnih oružanih snaga u odbrani matičnih granica.