Iznenada 19. decembra predsednik SAD Donald Tramp objavio je da će u narednom periodu povući američku vojsku iz Sirije. Ova odluka pravdana je činjenicom da je Islamska država (u daljem tekstu: ID) u toj zemlji potpuno poražena i da je ostvarena misija zbog koje su SAD zajedno sa svojim saveznicima 2014. godine pokrenule vazdušnu operaciju “Inherent Resolve”.
Još pod mandatom predsednika Baraka Obame, mali broj specijalnih snaga ušao je u jesen 2015. godine na teritoriju Sirije, zvanično u cilju savetovanja i obuke Kurda koji su se borili protiv ID. Kako je sve više postajalo očiglednije da naoružavanje takozvanih umerenih pobunjenika ne donosi rezultate, tako su se SAD sve više okretala Kurdima, koji su od starta pokazali daleko veću spremnost i sposobnost da se sukobe sa ID.
Uprkos tome što je ranije u više navrata Tramp nagoveštavao da bi moglo doći do povlačenja, njegova odluka ostavila je mnoge zatečene, uključujući vojni i obaveštajni aparat, odnosno njegove najbliže saradnike. Njegova proklamacija dovela je dva dana kasnije do podnošenja ostavke sekretara za odbranu James Mattis-a, koji se sa svoje funkcije povukao dva meseca ranije nego što je planirano. Pored Mattis-a svoju funkciju napustio je i Brett McGurk, Trampov specijalni izaslanik za globalnu borbu protiv ID.
U Siriji je prema zvaničnim procenama raspoređeno oko 2000 vojnika, a neki podaci ukazuju da je ta brojka veća i da se kreće do blizu 4000. Tokom četvorogodišnje kampanje glavni fokus delovanja bila je borba protiv ID, kako kroz vazdušne, tako i kroz kopnene operacije. Akcije na terenu sprovodile su se kroz pomaganje Sirijskih demokratskih snaga (u daljem tekstu: SDF), koalicije većinski sastavljene od Kurda, odnosno grupe poznate kao Narodne zaštitne jedinice (u daljem tekstu: YPG).
Zbog njihove sprege sa Radničkom partijom Kurdistana (u daljem tekstu: PKK) u Turskoj, vlasti u Ankari vide YPG kao terorističku organizaciju, koja bi u najmanju ruku trebala da se iskoreni duž granice sa Sirijom. Američko pomaganje YPG bila je jedna od kjučnih tačaka sporenja SAD sa Turskom od početka operacije “Inherent Resolve”.
Američko unapređenje odnosa sa Turskom na račun Kurda
Trampova odluka o povlačenju usledila je svega dva dana nakon što je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan obznanio da će Oružane snage Turske zajedno sa svojim proksi saveznicima pokrenuti treću po redu ofanzivu protiv Kurda. Ovoga puta, ona je planirana da se izvrši u regionu Manbiža.
Američke snage već neko vreme svakodnevno vrše patroliranje duž linije razgraničenja između oblasti koju kontrolišu Kurdi i teritorije na kojoj se nalaze pobunjeničke grupe podržane od strane Turske. Pored toga, u toku je bila i izgradnja velike osmatračnice. Ona bi prema rečima Američkog departmana za odbranu trebala da služi za sprečavanje infiltriranja militanata ID na severu Sirije, kao i njihov ulazak na teritoriju Turske.
Tramp je Erdogana telefonskim putem obavestio da će u narednih 60-100 dana SAD povući svoje vojnike iz Sirije. Uprkos svakodnevnim fotografijama i informacijama koje ukazuju na gomilanje teške tehnike u Siriji, postoje određeni nagoveštaji da bi moglo doći do odlaganja turske operacije u Manbižu, nakon Trampove najave o povlačenju.
Početak ofanzive dodatno je zakomplikovala odluka zvanične vlade u Damasku da Sirijsku arapsku armiju (u daljem tekstu: SAA) pošalje u Manbiž. Jedinice SAA došle na periferiju ove enklave na poziv Kurda, nakon što ih je zatekla informacija o američkom povlačenju. U momentu pisanja ovog teksta, određene snage SAA raspoređene su u Manbižu, dok se SDF povlači preko Eufrata. Zvanični Damask nije se obazirao na činjenicu da su američke snage i dalje na tom delu teritorije, a kao što se može primetiti, ni reakcija od strane Vašingtona do sada nije bilo.
SAD ne žele da ulaze u direktan sukob sa Turskom za račun Kurda
Očigledno da je kurdski poziv da vojska SAA uđe u Manbiž bio očajnički potez u nadi da se po svaku cenu ostane na tom delu teritorije na koju pretenduje Turska. Kurdi poučeni lekcijom iz Afrina, ovoga puta nisu želeli da naprave istu grešku. Iako su i u Afrinu jedinice YPG pozvale provladine snage u pomoć, taj poziv usledio je u momentu kada je bilo teško bilo šta promeniti. Vojnički poraz Kurda u Afrinu došao je tada bez svake sumnje kao rezultat prećutne saglasnosti SAD i Rusije za tursku ofanzivu.
Sličan scenario je i ovoga puta na vidiku. Očigledna je činjenica da SAD ne žele da ulaze u direktan sukob sa Turskom za račun Kurda. Anakar i Vašington su svesni da bi eventualni sukob mogao da ima nemerljive posledice na međunarodnom planu, koji bi ujedno uzdrmao i sam NATO savez.
Predsednik Tramp u poslednje vreme pokušava da obnovi poljuljane odnose sa Turskom, drugoj po veličini armijom unutar NATO saveza i velikim igračem na Bliskom istoku. Čini se da je zamajac u popravljanju odnosa usledio nakon ubistva saudijskog novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu.
SAD spremne da Turskoj prepuste značajni deo Sirije u cilju uspostavljanja što boljih odnosa
Vrhunac u otapanju odnosa bio je odobravanje prodaje protivvazdušnih raketnih sistema Patriot od strane američkog State Departmenta. Reč je o ugovoru vrednom 3,5 milijardi dolara koji obuhvata prodaju četiri radara AN/MPQ-65, 20 lansirnih stanica M903, četiri kontrolne stanice, 80 raketa MIM-104E i 60 raketa PAC-3 MSE(Missile Segment Enhancement).
Ovakva američka odluka dolazi u momentu kada je Turska na pragu potpisivanja ugovora sa Rusijom o nabavci savremenog protivvazdušnog sistema S-400. SAD veruju da Turska neće kupiti oba sistema, pa je ovaj potez načinjen u nadi da bi se Ankara mogla predomisliti da umesto S-400 nabavi Patriote.
Uzimajući sve to u obzir, sve ide u prilog tome da su SAD spremne da Turskoj prepuste značajni deo Sirije u cilju uspostavljanja što boljih odnosa najpre na ekonomskom i vojnom planu. Predsednik Erdogan ima priliku da u narednom periodu na račun povlačenja američkih jedinica zauzme veliki deo teritorije istočno od Eufrata, koji je ujedno bogat naftom.
Ovakva prilika za Erdogana nosi jednako i veliki rizik. Zauzimanje ovako velike teritorije, trenutno pod kontrolom Kurda, može dovesti u pitanje mogućnost kontrolisanja. SAD su itekako svesne činjenice da je sa svega 2000 vojnika teško na duže staze efikasno kontrolisati. Otuda je to možda jedan od razloga za povlačenje.
Sudbina baze Al Tanf
Postavlja se pitanje kakva je sudbina američke baze Al Tanf u provinciji Homs, smeštenoj 24 km zapadno od istoimenog pograničnog prelaza sa Irakom. Reč je o bazi koja je uspostavljena početkom 2016. godine u cilju treniranja pobunjeničke grupe Žeiš Maghvir al Tavra za obračune sa ID. Prema zvaničnim izjavama SAD, ova grupa koja kontroliše 55 km oblasti oko američke baze, isključivo je fokusirana na borbu protiv ID, a ne protiv SAA i njenih milicija.
Nije poznata tačna cifra američkih vojnika na ovoj lokaciji. Pojedine spekulacije govore da se tu nalazi oko 150 vojnika, dok drugi izvori ukazuju na daleko veći broj. Nema sumnje da je ova baza uspostavljena i sa ciljem odvraćanja sve većeg iranskog uticaja u Siriji, s obzirom da se nalazi na strateški važnom koridoru broj 2 koji povezuje Damask sa Bagdadom. Ujedno, nedaleko od tog puta, nalazi se i granica sa Jordanom što dodatno uzdiže značaj ove baze.
Uprkos strateški važnom položaju ove baze, izvesno je da će SAD u jednom momentu ipak odlučiti da napuste taj prostor pod izgovorom da je ID poražena
Koliko je ova oblast jednako značajna za Damask i Teheran govore njihove aktivnosti u toj oblasti. Vrhunac tenzija bio je u junu 2017. godine, kada se iranska bespilotna letelica približila bazi, nakon čega je oborena. Pre toga, konvoj sa provladinim snagama našao se, takođe, na udaru američke artiljerije.
Uprkos strateški važnom položaju ove baze, izvesno je da će SAD u jednom momentu ipak odlučiti da napuste taj prostor pod izgovorom da je ID poražena. Teško je očekivati da će se američka vojska ostati u Al Tanfu iz dodatnog razloga što je taj džep u Siriji u potpunosti okružen provladinim snagama. Tako da se logistička podrška kopnenim putem isključivo odvija sa teritorije Iraka i Jordana.
Da se pobunjenici oko Al Tanfa pripremaju za taj scenario govore nagoveštaji da je oko 6000 boraca spremno da položi oružje, ukoliko dođe do američkog odlaska iz Al Tanfa. U tom slučaju, možemo pretpostaviti da bi SAA obezbedile siguran prolaz ka Idlibu, što je već bio slučaj sa pobunjenicima u okolini Damaska i u Dari.
Američkim odlaskom iz Al Tanfa i zauzimanjem tog prostora od strane SAA, Iranu se otvara jedinstvena mogućnost da neometano kopnenim putem preko Iraka, kroz koridor broj 2 naoružava Hezbolah, ne samo u Siriji već i u Libanu.
Apsolutno američko povlačenje pod znakom pitanja
Kako će tačno teći proces povlačenja iz Sirije ostaje da se vidi u narednom periodu. Od momenta najave o povlačenju, Tramp je suočen sa kritikama svojih saradnika, koji pokušavaju da ga odvrate od pomenutog plana. Da je ubeđivanje delimično urodilo plodom, vidi se u poslednjoj izjavi Trampa da će povlačenje iz Sirije ići “polako”, čime je već sada izvesno da se celokupan proces neće završiti za 100 dana, kako je prvobitno rečeno.
SAD se sasvim izvesno neće u potpunosti povući iz Sirije
Takođe, možemo reći da se SAD sasvim izvesno neće u potpunosti povući iz Sirije. Američko prisustvo u toj zemlji ostaće na neki način, samo ostaje da se vidi u kom tačno obliku. Jedan mali deo američkih vojnika na neko vreme mogao bi ostati, u cilju pružanja savetodavne i logističke podrške Kurdima.
Ne treba isključiti mogućnost da će SAD odlučiti da pojačaju prisustvo u Iraku, kako bi po potrebi mogli lako da dejstvuju na istoku Sirije. U prilog tome govori iznenadna poseta Donalda Trampa vazduhoplovnoj bazi Al Asad u Iraku, odakle je jasno poslata poruka da SAD ostaju u “srcu” Bliskog istoka.
Administracija Baraka Obame povukla je 2011. godine vojsku iz Iraka, što je militantima otvorilo priliku da se organizuju i krenu sa napadima na vladine snage, koje su godinama od strane SAD obučavane za borbu protiv grupa, upravo onakvih kao što je ID. Slom iračke vojske u vrtoglavom naletu ID 2014. godine naterao je premijera Hajdera el Abadija da zatraži vojnu pomoć od SAD kako bi se zaustavilo dalje napredovanje militanata koji su se približavali Bagdadu. Danas se u Iraku nalazi oko 5200 američkih vojnika, koji će u toj zemlji ostati ne toliko zbog ID koliko zbog sve većeg uticaja Irana, prvenstveno kroz njihove šiitske milicije.
Postepeni odlazak kopnenih trupa iz Sirije neće značiti napuštanje njenog vazdušnog prostora
Postepeni odlazak kopnenih trupa iz Siriji neće značiti napuštanje njenog vazdušnog prostora. Koalicioni avioni će sigurno nastaviti da deluju u Siriji svaki put kada to bude bilo potrebno. Ne treba isključiti i mogućnost da će se SAD u budućnosti oslanjati više na bespilotne letelice, kao što je to slučaj u Jemenu i Somaliji. Takva taktika je dodatno izvesnija s obzirom na zalaganja Trampove administracije za veće oslanjanje na bespilotne letelice u cilju zauzdavanja militanata.
Ipak, možemo reći da će neka vrsta preostalog američkog prisustva više biti pasivnog karaktera, što znači da neće mnogo uticati na buduće kreiranje politike u Siriji. Napuštanjem većeg dela snaga, SAD sa aktivnog prelaze u pasivno delovanje po pitanju oblikovanja budućih prilika u Siriji. Takav vid prisustva neće ometi Rusiju u ostvarivanju svojih ciljeva.
Islamska država bi mogla ponovo da se uzdigne
Nakon četiri godine, možemo reći da je u ovom momentu san ID o stvaranju novog kalifata na Bliskom istoku i šire u potpunosti uništen. Iako se i dalje vode borbe u dolini Eufrata, kod granice sa Irakom, nema sumnje da su militanti u frontalnom smislu poraženi. Međutim, porazom ID u vojničkom smislu, ne znači da je postignuta apsolutna pobeda.
Nova taktika ID zasnivaće se na sličnoj onoj koja je godinama uspostavljena kod Al Kaide. To znači da će se od sada militanti više oslanjati na raznovrsne oblike terorističkih napada, atentata odnosno iznenadne i dobro pripremane akcije po principu “udari i beži”.
Porazom ID u vojničkom smislu, ne znači da je postignuta apsolutna pobeda
Opšte je poznato da se ID od njenog osnivanja 2003. godine pod vođstvom Abu Musab al Zarkavija transformisala više puta. Ona je u skladu sa trenutnim okolnostima menjala taktiktu delovanja. Tako smo imali priliku da vidimo na početku osnivanja njeno delovanje isključivo iz podzemlja. Zatim primenu gerilske taktike, sve do formiranja proto države zajedno sa jedinicama koje imaju obrise prave vojske, obučene za frontalnu borbu.
Danas, ID se nalazi kao na samom početku svog postojanja, ali sa daleko obučenijim kadrovima nego tada. Zbog slabe naseljenosti i teškog terena na pojedinim delovima, oblast istočno od Eufrata u Siriji najpogodnije je tlo za delovanje militanata iz podzemlja i njihov ponovni uspon kao 2014. godine. Prilično porozna granica sa Irakom otvara mogućnost lakog infiltiranja militanata i njihov koordinisani rad u pravcu delovanja protiv neprijatelja.
Nedovoljna želja i sposobnost Turske protiv Islamske države
Odlaskom SAD sa tog prostora, Kurdi će najvećim delom biti prepušteni sami sebi, suočeni sa pretnjom od ID sa jedne i Turske sa druge strane. Dodatno komplikuje i budući odnos sa zvaničnom vladom u Damasku koja od samog početka pretenduje da preuzme kontrolu, najpre u oblasti naftnih polja. Kako trenutno stvari stoje, SAD razmatraju da Turskoj prepuste značajan deo prostora istočno od Eufrata, davajući joj tako ingerencije da dovrši preostalu borbu sa ID.
Potencijalni plan da se u budućnosti SAD osloni na Tursku u borbi protiv ID predstavlja veliku grešku.
Na duže staze gledano, potencijalni plan da se u budućnosti SAD osloni na Tursku u borbi protiv ID predstavlja veliku grešku. Od početka građanskog rata u Siriji, Ankara igra dvostruku igru. Za Erdogana priotet nikada nije bio poraz ID, već iskorenjivanje Kurda duž dugačke granice sa Sirijom.
Takođe, Turska nije pokazala značajnu sposobnost da se izbori sa militantima ID, kako na svojoj teritoriji, tako i u Siriji. Serija terorističkih napada u Ankari, Istanbulu i Gaziantepu bila je jedna od glavnih idikatora da je ID u Turskoj uspostavila prilično jake ćelije. To se pokazalo i kroz njihov nesmetan prolazak kroz poroznu granicu sa Sirijom.
Da je Turska imala ozbiljne poteškoće i u frontalnom sukobu sa militantima videlo se najbolje na primeru bitke za Al Bab krajem 2016. i početkom 2017. godine. Turskim oružanim snagama i njenim proksi grupama trebalo je tada više od tri meseca kako bi porazili ID.
Značajan broj komandanata unutar FSA sačinjen od bivših pripadnika ID
Dodatni problem predstavlja takozvana Slobodna sirijska armija (u daljem tekstu: FSA) lojalna vlastima u Ankari. Reč je o koaliciji pobunjeničkih grupa poput Hamza divizije ili Sultan Murad, čiji deo komandnog kadra čine bivši pripadnici SAA koji su dezertirali dobrim delom još na početku rata. Posebno zabrinjavajuće je to što je značajan broj komandanata unutar FSA sačinjen od bivših pripadnika ID. Jedan od primera je Sejf Ebu Bekir, komandant Hamza divizije, koji se ranije borio na strani ID.
Uzimajući sve to u obzir, nerealno je očekivati da ova fragilna koalicija, sastavljena od nedovoljno disciplinovanih kadrova iskaže najpre volju, a zatim i sposobnost da se bori protiv ID. Prema tome, ako 2000 dobro obučenih američkih vojnika (uglavnom iz sastava specijalnih jedinica) zajedno sa kurdskim milicijama nije uspelo da iskoreni ID do kraja, ne treba očekivati da će to učiniti Turska.
Eventualnom Turskom intervencijom protiv Kurda dalje na istoku Sirije, stvorio bi se samo veliki vakum, koji bi militanti ID mogli da iskoriste za pregrupisavanje i zauzimanje ranije izgubljenih delova istočno od Eufrata. Tako bi ID mogla biti najveći dobitnik američkog povlačenja i turske ofanzive.
Sudbina Kurda u Siriji
Nakon svega iznetog, jasno je da su Kurdi sa američkim povlačenjem iz Sirije ostavljeni na milost i nemilost ne samo Erdoganu već i Asadu. Nepoznanica je još kakva će biti reakcija Irana. Nesumnjivo da Damask povlačenje američkih trupa vidi kao svoj veliki uspeh, jer je Asad zajedno sa svojim milicijama kao jedan od ciljeva isticao i kontrolu nad trenutno kurdskom teritorijom.
Damask povlačenje američkih trupa vidi kao svoj veliki uspeh
Koalicija SDF koju većinski čine Kurdi, mora dobro da razmotri na koji način će dalje trasirati svoju politiku nakon odlaska SAD. SDF će morati da postigne nekakav modus vivendi sa Asadom. Kurdi žele da zadrže autonomiju na zauzetim teritorijama od ID, ali su isto tako svesni da je njihov alibi za takav zahtev daleko umanjen ulaskom Rusije u rat na strani Asada i sada najavom odlaska svog saveznika, SAD.
Nakon niza pobeda SAA i povratka ogromne teritorije na istoku i zapadu zemlje, režim Bašara el Asada će očekivano zastupati maksimalističke ciljeve u pogledu oblasti istočno od Eufrata. Odlaskom američkih trupa, Asad će imati jedinistvenu priliku da svoje jedinice ponovo rasporedi tamo gde je do skoro izgledalo kao nemoguće. SDF nikako ne sme rizikovati da uđe u direktan konflikt sa SAA i njenim milicijama. Bila bi to potponu pogubna politika, koja bi ih dovela do potpunog uništenja i vraćanja u gori položaj nego što je to bilo pre rata.
SDF nikako ne sme rizikovati da uđe u direktan konflikt sa SAA i njenim milicijama
Umesto toga, Kurdi bi što pre morali da otpočnu pregovore sa Damaskom, kako bi se osigurali od upada Turske. Veliku ulogu u celokupnom procesu bi mogle da imaju Rusija i Iran, kao najveće sile u Siriji. Jedan od prvih Asadovih zahteva biće vraćanje svih pograničnih prelaza sa Irakom, a verovatno i Turskom. Na duže staze gledano, Ankara bi bila spremnija da na svojim granicama ima regularnu sirijsku vojsku, nego YPG koja održava bliske veze sa PKK, terorističkom organizacijom sa kojom Turska na svojoj teritoriji vodu borbu još od 80-ih godina.
Pored graničnih prelaza, Damasku je i prioritet vraćanje pod svoje okrilje 17 naftnih polja koji se protežu od grada Deir ez Zor do Al Bukamala na jugu. Njihovim zauzimanjem, Sirija bi sebi osigurala značajne rezerve nafte, čime bi se unapredio energetski potencijal.
Takođe bi se moglo reći da bi dolazak Asadovih trupa istočno od Eufrata i njihova koordinacija sa Kurdima (sa oko 30 000 boraca) mogla da smanji rizik od ponovnog uspona ID. U toj situaciji, veliku ulogu u stabilizaciji tog prostora bi mogla da odigra Rusija, kako kroz pomoć iz vazduha, tako i kroz logističku podršku. Bila bi to idealna prilika i za Iran da se kroz borbu protiv ID ukoreni na ovom prostoru.
Ono što bi Kurdi mogli da računaju za uzvrat mogla bi biti neka vrsta kulturne autonomije
Ono što bi Kurdi mogli da računaju za uzvrat mogla bi biti neka vrsta kulturne autonomije, koja u ovom momentu deluje kao jedini realan ustupak koji bi Asad zajedno sa svojim saveznicima mogao da načini. Dolazak Kurda u ovako lošu poziciju nije samo posledica američkog povlačenja, nego od starta nedefisana politika SAD i njenih saveznika po pitanju budućnosti Kurda u Siriji.
Rusija, Iran, Turska i Asad pobednici u Siriji
Ako sumiramo sve izneto, jasni pobednici u ovom brutalom građanskom ratu koji ulazi u svoju 8 godinu trajanja su Rusija, Iran, Turska i vlada Bašara al Asada. Najveći pobednik je najpre Rusija, koja je sa svega 5000 svojih vojnika na terenu i nekoliko desetina borbenih aviona nanela veliki udarac raznim radikalnim pobunjeničkim frakcijama na zapadu i ID na istoku zemlje.
Ulazak Rusije kompletno je promenio tok rata
Ulazak Rusije kompletno je promenio tok rata. Evidentno je da bi ID danas bila daleko od frontalnog sloma da se Moskva nije uključila u septembru 2015. Iako su SAD i Kurdi podneli najveći teret za slamanje ID u oblasti Rake i istočno od Eufrata, zaslugu za njihov poraz duguju upravo Rusiji, a dobrim delom i Iranu.
Rusija je pored slamanja militanata uspela da sačuva jedinu pomorsku luku Tartus u Mediteranu i da formira veliku vazduhoplovnu bazu kakva je Hmejmim. Uspela je i da sačuva Asada na vlasti, kome su takozvani pobunjenici bili pred vratima na kraju 2015. godine.
Odlazak američkih trupa iz Sirije Moskva nesumnjivo doživljava kao svoju još jednu pobedu. Tramp izvlačenjem svojih vojnika iz “zemlje peska i smrti” šalje jasnu poruku Putinu da je Sirija od sad ruska svera uticaja, a Irak za duže vreme i dalje američka. Po prvi put od kraja Hladnog rata, svojom pobedom u Siriji Rusija ponovo postaje velika vojna sila.
Povratkom velike teritorije pod kontrolu SAA i odlaskom američkih trupa iz Al Tanfa i istočno od Eufrata, Iranu se otvara put da slobodno i neometano putnim koridorima potpomaže Hezbolah ne samo u Siriji već i u Libanu. Upravo je to i bio jedan od glavnih razloga ulaska Teherana u rat na strani Asada.
Tako se čini da je u ovom ratu značajan gubitnik Izrael, kome je Hezbolah, produžena ruka Irana, sada na pragu ne samo sa libanske strane, već i sa sirijske. Najava o povlačenju američkih trupa, Trampova je poruka Izraelu da SAD ne žele da zauzdavaju Iran u Siriji, već da će to to pre pokušati sa teritorije Iraka. Poslednjim Trampovim potezom, Izrael će morati da dođe do nekog održivog rešenja sa Rusijom, koja bi jedina mogla sa svojim razvijenim ucenjivačkim potencijalom redukovati uticaj Irana u Siriji.
Osvajanem značajnog prostora na severu Sirije i pretnjom da se taj pohod nastavi dalje ka istoku, Turska je uspela da se izdvoji među pobednicima u ovom ratu. Njene jedinice raspoređene na severu zemlje neće tako lako napustiti teritoriju koju Damask tretira kao svoju. Turska ne samo da je na vojnom planu postigla pobedu, već je ona učinjena i na diplomatskom. Od zemlje koja je nakon puča izgledala kao usamljeno ostrvo, Erdogan je uspeo da na svoju stranu privuče ne samo Rusiju i dobrim delom Iran, već kako vidimo i SAD.
Odlaskom američkih trupa iz Sirije, odlazi još jedna propuštena državotvorna šansa u istoriji Kurda
Predsednik Donald Tramp spreman je da za račun dobrih odnosa sa Turskom napusti u potpunosti Kurde. Od njih na duže staze sasvim sigurno ne bi mogao da ima puno koristi, kako na ekonomskom, tako i na političkom planu.
Odlaksom američkih trupa iz Sirije, odlazi još jedna u istoriji propuštena državotvorna šansa za Kurde. Kurdi su ponovo pušteni niz vodu.