Na svom imanju Mar-a-Lago na Floridi tog popodnevnog četvrtka Tramp je sa svojim političkim savetnica imao niz sastanaka, koji su se prevashodno ticali predstojećih izbora planiranih za ovu godinu.
Iznenada, usledio je poziv za naredni skup iza zatvorenih vrata sa najbližim saradnicima. U svega nekoliko minuta doneta je konačna odluka o likvidaciji iranskog generala Kasema Sulejmanija, vrhovnog komandanta Kudsa, jedinice za specijalne operacije Iranske revolucionarne garde (IRGC).
Čoveka koji je od strane američkih krugova viđen kao glavna pretnja po bezbednost svojih vojnika na Bliskom istoku, ali i neko ko je vidno ugrožavao ostvarivanje američkih interesa u ovom turbulentnom delu sveta.
Za razliku od situacije prošlog leta kada je Iran oborio američku bespilotnu letelicu RQ-4 Global Hawk iznad Persijskog zaliva, ovoga puta Tramp se nije dvoumio u povlačenju ovog zapaljivog poteza. Tada, Tramp je u poslednjem momentu odlučio da ne pokreće vazdušne napade u Iranu, jer bi, kako je on rekao to izazvalo velike civilne žrtve.
Iako su sada na stolu bili manje zapaljivi predlozi, kao naprimer vazdušni napadi na raketne baterije šiitske milicije u Iraku, Tramp se definitivno odlučio na najriskantniji poduhvat od dolaska na vlast.
O planovima za likvidaciju Sulejmanija bilo je upućeno svega nekoliko najbližih saradnika. Jedan od glavnih su svakako državni sekretar Mike Pompeo, sekretar za odbranu Mark T. Esper, direkor CIA Gina Haspel, vršilac dužnosti Bele kuće Mick Mulvaney, kao i savetnik za odbranu Robert C. Obrien.
Atentatom na Sulejmanija Tramp je povukao potez koji su njegovi prethodnici Džordž Buš i Barak Obama odbijali da načine
Ideja o likvidacija stavljena je kao prioritet najverovatnije 27. decembra nakon raketnog napada na vazduhoplovnu bazu K-1 u Kirkuku, u kojem je stradao jedan američki kontraktor, dok je nekoliko njih tom prilikom ranjeno. Iako nije preuzela odgovornost za ovaj slučaj, SAD vide iračku šiitsku grupu Kathib Hezbolah (ne treba mešati sa Hezbolahom iz Libana i Sirije), blisko povezanu sa Iranom, kao odgovornu za ovaj napad. Iako su tada američki borbeni avioni izveli napade na pet Kathibovih ciljeva u Iraku i Siriji, iz ove perspektive očito da je to bio samo uvod u ono što predstoji.
Stanovnici Iraka svoju 2019. godinu završili su na ulicama Bagdada ispred američke ambasade, protestvujući protiv ubistva 27 ljudi u vazdušnim udarima. Jedna grupa demonstranata uspela je čak da upadne u kompleks same ambasade. S obzirom da su se u okviru ambasade našli pripadnici šiitskih milicija orkestriranih iz Irana, bio je to za Trampa izgleda dodatni razlog da se okrene likvidaciji Sulejamnija, verujući da će time nešto promeniti.
Kako je ubijen Sulejmani?
Nešto nakon ponoći u petak 3. januara general Sulejmani zajedno sa nekoliko zvaničnika, među kojima Abu Mahdi el Muhandis zamenik proiranskog pokreta Hashed al Shaabi, najverovatnije iz Sirije sleteo je na međunarodni aerodrom u Bagdadu. Ispred aviona, čekala su ih dva parkirana SUV automobila.
Automobili sa ukrcanim zvaničnicima krenuli su ka izlazu aerodroma. Sve to uveliko su nagledali američki operateri koji su upravljali dobro poznatom bespilotnom letelicom MQ-9 Reaper. Očito da se o Sulejmanijevoj lokaciji saznalo nešto ranije uz pomoć obaveštajnih operativaca sa terena, elektronskim praćenjem komunikacija, ali i nadzorom iz vazduha.
Iznenada, blizu kargo dela na aerodromu odjeknulo je nekoliko eksplozija. Sulejmanija, ali i ostalih iz kolone, zajedno sa Mahdijem, usmrtile su najverovatnije rakete Hellfire R9X „Ninja“.
Raketa R9X razvijena je na osnovu protivoklopne rakete AGM-114 Hellfire, namenjene za protivoklopnu borbu. R9X koja deluje po kinetičkom principu, zajedno sa takozvanim sečivima napravljena je tako da sa sigurnošću uništi cilj izbegavajući kolateralnu štetu.
U okviru vazduhoplovnih snaga prvi put je tajno raspoređena 2017. godine i do sada korišćena u atentatu na Džamal Ahmad Mohamad al Badavija, koji je organizovao bombaški napad na razarač USS Cole 2000. godine. Ova raketa korišćena je i u likvidaciji zamenika vođe Al Kaide, Abu Hajr Al Masrija.
Ko je Kasem Sulejmani?
Rođen 1957. godine u malom mestu Kanat e Malek koje pripada iranskoj provinciji Kerman, u svojim dečačkim godinama nije sanjao da će jednog dana postati ne samo vojno lice, već i glavna figura kako u državi, tako i na čitavom Bliskom istoku. Kako bi pomogao svom ocu koji se prethodno zadužio, odlazi u obližnji grad Kerman radeći kao zanatlija na gradilištima.
Njegova vojnička karijera kreće neposredno nakon iranske revolucije 1979. godine, kada se pridružuje Iranskoj revolucionarnoj gardi. Njegovo brzo napredovanje obezbediće mu da sa nepunih 30 godina postane komandant 41. Sarallah divizije, koja će voditi tajne misije unutar Iraka protiv režima Sadama Huseina.
Preživevši Iračko-iranski rat, zajedno sa stečenim zaslugama postaje komandant Revolucionarne garde u provinciji Kerman, gde je proveo svoje detinjstvo. Njegov zadatak biće borba protiv krijumčarenja opijuma koji je dolazio iz Avganistana, ali i suzbijanje nemira koje su izazivali Kurdi.
Nekoliko meseci pre američke invazije na Irak 2003. godine postaje komandant snaga Kuds, elitne jedinice sa zadatkom širenja iranske politike van matičnh granica, kroz izvođenje mahom tajnih operacija na tuđim teritorijama. Može se reći da do 2003. godine Sulejmani javnosti nije bio toliko poznat.
Njegova moć kroz orkestrirane napade na američke i druge koalicione snage u Iraku drastično će porasti u narednih deset godina. Za to vreme postaće najprepoznatljiviji iranski komandant ne samo u Iranu, već i na celom Bliskom istoku.
Američke snage optužile su Kuds i Sulejmanija za napad u Karbali u kojem je tada ubijeno pet američkih vojnika. Takođe, radio je na proizvodnji i usavršavanju improvizovanih naprava, koji su postavljani na putevima i drugim mestima u cilju napada na američke snage.
Zanimljivo je napomenuti da je dva puta proglašavan mrtvim. Prvi put nakon avionske nesreće 2006. godine na severozapadu Irana, u kojoj su poginuli pojedini vojni zvaničnici. Drugi put prilikom bombaškog napada 2012. godine u Damasku, kada su ubijeni Asadovi pomoćnici.
SAD su Sulejmanija na listu sankcija stavile 2007. godine. To ga nije sprečilo da nastavi svoja putovanja prevashodno po Iraku, Siriji i Libanu. Iz godine u godinu njegova moć nastavila je da jača, a čini se da je njegovo vreme tek dolazilo usponom takozvane Islamske države.
Zauzimanjem velikog dela Iraka i Sirije ova teoristička organizacija stvorila je „kalifat“ veličine Velike Britanije. Političko i vojno rukovodstvo Irana videlo je ekspanziju Islamske države kao priliku za jačanje uticaja u tim zemljama, kroz pružanje pomoći zvaničnim vladama u Damasku i Bagdadu.
U ovim zemljama, ali i u Libanu i Jemenu Sulejmanije je viđen kao figura oličena u liku borca protiv terorizma na Bliskom istoku. Sulejmanijeve jedince Kuds, koje su koordinisale ostalim šiitskim milicijama učinile su mnogo u cilju vojničkog poraza Islamske države u Iraku i Siriji.
Konkretno u Iraku, Sulejmanija i koalicione snage na čelu sa SAD delio je zajednički neprijatelj, Al Bagdadi i njegov samoproklamovani „kalifat“. SAD su vazdušnim napadima, ali i na terenu podržavale šiitske milicije u kopnenim operacijama.
Sulejmanijeve jedince Kuds, koje su koordinisale ostalim šiitskim milicijama učinile su mnogo u cilju vojničkog poraza Islamske države u Iraku i Siriji
Slamanjem Islamske države i pogoršavanje odnosa sa Iranom, posebno nakon američkog povlačenja iz Nuklearnog sporazuma, Sulejmani će ponovo postati neprijatelj broj jedan, dok će njegove akcije ponovo biti okrenute protiv američkih vojnika u Iraku.
Atentat koji preti da zapali Bliski istok
Atentatom na Sulejmanija Tramp je povukao potez koji su njegovi prethodnici Džordž Buš i Barak Obama odbijali da načine. Oba pomenuta predsednika uzimala su u svoje razmatranje mogućnost likvadacije Sulejmanija, ali su isto tako bili svesni da bi to značilo ako ne direktan, onda u najmanju ruku nekontrolisan indirektan sukob sa Iranom.
Zbog toga je čitav svet ostao iznenađen ovakvim potezom Trampa, koji se može okarakterisati kao poptuno ishitren i nesmotren, bez uzimanja u obzir posledica koje one mogu doneti. Posebno je izenađujuće da atentat dolazi u momentu kada Tramp sve češće najavljuje povlačenje iz „beskrajnih“ ratova poput onih u Avganistanu, Siriju i Iraku.
Sa ovakvom kartom koju je ubacio u igru, odlazak američkih trupa iz tih zemalja ne samo da nije blizu, već preti da dovede do ponovnog vraćanja na hiljade vojnika koji bi bili uvučeni u još jedan začarani krug. Zbog toga, mnoge zemlje, osim Izraela i Saudijske Arabije, najvećih protivnika iranske politike pored SAD, ne mogu ovakav čin dočekati sa oduševljenjem.
Stavljajući na stranu ono što je pozitivno uradio u vidu uspešnog vođenja rata protiv Islamske države, nema sumnje da je isto tako odgovoran za mnoge brutalne poteze koji su načinjeni pre svega u Iraku. Kasem Sulejmani jedan je od najodgovornijih za nasilno gušenje protesta u Iraku, gde je nekoliko stotina ljudi poginulo.
Kasem Sulejmani jedan je od najodgovornijih za nasilno gušenje protesta u Iraku, gde je nekoliko stotina ljudi poginulo
Ipak, Tramp je trebao da bude svestan da njegova likvidacija apsolutno neće oslabiti poziciju Iranske revolucionarne garde niti poziciju Irana u Iraku i šire. Pre nego što je poslao bespilotne letelice u vazduh, Tramp je trebao da analizira ranije atentate, poput onog 2008. godine na komandanta Hezbolaha Imada Mugnija, kao i one na lidere Hamasa u Gazi. U oba slučaja, ove grupe su u međuvremenu samo još više ojačale, jer se njihova organizacija, kao i organizacija Iranske revolucinarne garde ne temelji na sposobnostima jednog čuveka.
U Iranu to posebno dolazi do izražaja nakon Iračko-iranskog rata, najdužeg konvencionalnog sukoba u 20. veku. Garda je tada bila prinuđena da asimetrično deluje protiv iračkih snaga, a to joj je jedino omogućavalo formiranje malih jedinica koje su poluautonomno delovale. Dugogodišnje sankcije SAD samo su dodatno prisilile Gardu da nastavi da usavršava svoje proksi metode čiji se temelji nikako ne mogu zasnivati na jednom čoveku, pa čak ni maloj grupi.
Iran kao regionalna sila neće atentat ostaviti bez odgovora, a najrealnije mesto da se taj odgovor najglasnije čuje jeste Irak
Uzimajući sve to u obzir, u narednom periodu realno je samo pojačavanje akivnosti Irana kroz pomaganje šiitskih milicija i dodatno slanje iranskih pripadnika Kuds. Stoga bi naprimer dalji antivladini protesti, koji su prevashodno usmereni protiv iranskog mešanja u unutrašnju politiku Iraka, mogli da budu još brutalniji.
Iran, ekonomski i vojno nema kapaciteta da uđe u direktan vojni obračun sa SAD, niti administracija u Vašingtonu na čelu sa Trampom želi jedan totalni rat. Iz tog razloga nije realno očekivati bilo kakvu objavu rata i ulazak u direktan sukob. Karta na koju Teheran može da odigra jeste napad na američke baze i instalacije širom Bliskog istoka koristeći se uglavnom šiitskim grupama koje su pod njihovom komandom u Libanu, Siriji, Iraku, pa i Jemenu.
U tom smislu najveća opasnost u ovom momentu preti američkim državljanima odnosno vojnicima koji su raspoređeni u toj regiji, posebno u Iraku. Zbog toga će Tramp pored već poslatih 650 vojnika, poslati još 3000 specijalaca iz redova 82. padobranske divizije koji će najvećim delom biti stacionirani u Kuvajtu, dok bi se jedan deo prebacio u Irak.
Sve ide u prilog tome da je na pomolu eskalacija jednog proksi rata u koji bi pored SAD i Irana mogle da budu uvučene zemlje poput Saudijske Arabije, Izraela Libana i Iraka. Iran kao regionalna sila neće atentat ostaviti bez odgovora, a najrealnije mesto da se taj odgovor najglasnije čuje jeste Irak, koji preti da postane novo bojno polje regionalnih i globalnih igrača.
