Rat u Ukrajini ušao je u svoj 100 dan. Rat koji po svom obimu na tlu Evrope nije viđen od kraja Drugog svetskog rata 1945. godine i posle koga mnogo toga više neće biti isto. Pre nego što je sve počelo, retko ko je uopšte mogao da poveruje da se tako nešto može dogoditi.
A kada se dogodilo, verovalo se da će rat potrajati svega nekoliko dana. Svi su bili u krivu, pa verovatno i sam Vladimir Putin, koji je mislio da će se otpor Ukrajine slomiti isto onako brzo kao što se slomio 2008. u Gruziji i 1968. u Čehoslovačkoj.
Da je Putin znao da će sto dana kasnije zajedno sa generalima i dalje bdeti nad vojnim kartama i planirati buduće korake svojih trupa na frontu (koje su izgubile sasvim sigurno preko 7000 vojnika i više od 4000 komada razne tehnike) malo je verovatno da bi se upustio u jednu takvu avanturu.
Zapad nikako ne treba da gura Ukrajinu u NATO, već zajedno sa Rusijom toj zemlji da garantuje neutralnost.
Tih dana ni obaveštajne procene zapadnih zemalja, pre svega američke, nisu se mnogo razlikovale od ruskih. Kada su u ranu zoru 24. februara prvi ruski vojnici ušli na teritoriju Ukrajine, američki obaveštajci davali su Kijevu svega nekoliko dana da će izdržati pre nego što padne u ruske ruke.
Sve je na papiru delovalo drugačije od realnosti koja je usledila. Ruska vojska neuporedivo brojnija od ukrajinske, oružje znatno naprednije. Bruto domaći proizvod Rusije skoro deset puta veći od ukrajinskog, a njena populacija tri puta veća.
Još na sve to radi se o zemlji koja je nuklearna sila. Mnogi analitičari su očekivali da će Ukrajinci, nakon što budu u velikoj meri pokoreni, pokrenuti dugotrajnu pobunu, ali malo ko je verovao da Ukrajina može da zaustavi invaziju u konvencionalnom ratu.
Putin nije postigao brzu i apsolutnu pobedu
Iz do sada priloženog, jasno je da su ovde doslovno svi bili u krivu, pre svega Moskva. Putin nije postigao brzu i apsolutnu pobedu koju je tražio. Iako nama ni posle 100 dana nije do kraja jasno šta su ruski ciljevi.
Ono što se kao zaključak (po taktici koja je primenjena) može izvući jeste da je Putin krenuo sa maksimalističkim ciljem koji se ogledao u zauzimanju čitavog istoka Ukrajine, uključujući glavni grad Kijev, pa sve južno do Odese, kako bi se Ukrajina odsekla potpuno od mora i taj grad povezao kopnenom vezom sa Rusijom.
Takva brza pobeda trebala je da prisili predsednika Volodimira Zelenskog i njegovu vladu da u najboljem slučaju pobegnu u Lavov, Oružane snage Ukrajine da se predaju, a u Kijevu da se instalira nova vlada koja bi ovoga puta bila proruska. Takva brza pobeda trebala je da stavi evropske zemlje odnosno NATO u stanje šoka. Putin je verovatno računao da bi nekoherentnost Evropske unije i pukotine unutar NATO-a, uhvatile mnoge zapadne zemlje nespremne da prekinu ekonomske veze sa Rusijom.
Gde je na početku pošlo po zlu?
Puno je razloga zbog kojih se ovaj ambiciozni plan nije mogao u potpunosti sprovesti. Rusija nije računala na ovoliki otpor ukrajinske vojske, pa otuda najpre ideja da se u startu ide na maksimalističku strategiju. Takav plan na terenu zahtevao je znatno veći broj vojnika od prvobitno poslatih. Rusija je morala da u prvom talasu bude tri puta brojnija od neprijatelja, ukoliko je želela brzu i efikasnu pobedu na terenu.
Jedan deo vojnika koji je na početku sukoba poslat u Ukrajinu, mahom na severu i istoku, delovao je nedovoljno osposobljen i opremljen za jedan ovakav rat. Mahom se radilo o mlađim vojnicima koji nisu imali ranijih iskustava u borbama i još na sve to raspolagali su sa prilično zastarelom tehnikom poput tenkova T-72A i prvih serija T-72B koji su prilično ranjivi na napade sa protivoklopnim sredstvima.
Dodatan problem bio je i taj što je na toliku količinu tehnike po jednom taktičkom bataljonu (BTG) išlo manje vojnika nego što bi trebalo, pa je samim tim tehnika često ostajala nebranjena odnosno lako izložena napadima.
Premoć u vazduhu ni posle 100 dana nije ostvarena u potpunosti, najpre zbog konstantnog slanja Ukrajini lakih prenosivih PVO sistema. Rusija je od početka sukoba izgubila najmanje 30 aviona i 43 helikoptera. Reč je o brojkama koje nisu nikako zanemarljive, pa stoga Rusija gleda da više fokus stavi na korišćenju raketne artiljerije na istoku i upotrebu krstarećih raketa, posebno na dalekom zapadu zemlje.
Staro pravilo kaže da u ratu bez uspešne logistike nema uspešno izvršenog borbenog zadatka, ma koliko ostale jedinice bile jake. Rusija kao da nije dovoljno naučila lekciju još iz rata u Avganistanu kada su zbog neuspele logistiičke popune, jedinice na terenu bile laka meta za neprijatelja.
Rusija mora da bude mudra i završi rat što je pre moguće
Znajući da se Rusija dobrim delom oslanja na železnicu, ukrajinski inžinjeri odmah su minirali sva železnička čvorišta sa Rusijom i Belorusijom. To je prisililo rusku vojsku da tehniku sa železničkih vagona prilikom ulaska u Ukrajinu prebaci na kamione i potpuno se osloni na tu vrstu logističkog snabdevanja.
Takav vid popune vidno je usporio rusko napredovanje, a kolone kamiona, kojih Rusija ima u deficitu, postale su laka meta za artiljeriju i bespilotne letelice. Takve posledice su se dalje prenele i na samu vojsku koja je na prvim linijama ostajala bez dovoljnog snabdevanja. Upravo je to bio jedan od razloga napuštanja tehnike na bojištu.
Ruska vojska primenila je taktiku istovremenog napada iz više pravaca po dubini. Svaki pravac (sever, istok i jug) račvao se opet u više pravaca čime je došlo do razvlačenja ionako nedovoljnih snaga. Takva taktika zahtevala je da se zacrtani ciljevi ostvare u svega nekoliko dana, nakon čega se ulazi u problem daljih osvajanja i održavanja osvojenih položaja.
Putin je verovao da će snage koje su upale iz pravca Belorusije brzo umarširati makar do periferije Kijeva i prisiliti ukrajinsku vlast na brze pregovore i ustupke kao što je to bio slučaj kada su doši do Tbilisija 2008. godine. Moskva je verovatno računala i na opciju da ukoliko Kijev padne pašće i moral ukrajinskoj vojsci koja će duž fronta krenuti da se predaje i sa njima grad za gradom početi da pada u ruske ruke.
U realnosti, stvar je izgledala potpuno drugačije. Kod Kijeva na severu se najviše došlo do Irpina i tu je usledila pat pozicija. Isto kao u Sumi i Černigovu koje ruska vojska nije uspela da osvoji ni opkoli u potpunosti.
Uvidevši da bi dalja ofanziva samo dodatno pravila problem ostvarivanju ciljeva na jugu, ruska vojska povukla se sa severa u potpunosti, a te snage raspoređene su pre svega kao dodatna pomoć jedinicama u Donbasu. Slično je urađeno i kod Harkova koji je trpeo teška granatiranja. Ruska vojska je i tu shvatila da bi forsiranje zauzimanja ovog grada samo iscrpelo jedinice, znatno produžilo rat i otežalo osvajanje Donbasa.
Ruska vojska ostvarila je najviše uspeha na jugu
Stoga se može zaključiti da je napravljen pametan potez da se vojska povuče iz pomenutih oblasti
Ruska vojska ostvarila je najviše uspeha na jugu gde je ubrzo posle početka invazije pao prvi veći grad Herson, a možda najbitnije za poluostrvo Krim to što je osvojena Nova Kahova, glavno izvorište snabdevanja pijaće vode koje su Ukrajinci držali u svojim rukama sprečavajući od 2014. godine dotok pijaće vode na Krim.
Čini se da je ruski cilj bio da se u isto vreme na jugu krene kao istoku u pravcu Mariupolja, ka zapadu u pravcu Odese i severno ka gradu Zaporožje. Međutim, iako snage sa Krima čine najelitniji sastav koji je raspoređen u Ukrajini, nije se imalo dovoljno snage da se jednako napreduje u sva tri pravca pa je do pat pozicije i kontraofanzive došlo kod Mikolajeva i južno od Krivog Roga.
Ruska vojska u postepenom napredovanju
Nema sumnje da se najviše do sada uradilo na jugoistoku gde su osvojeni dobar deo Zaporoške oblasti, luka Berdjansk i Mariupolj kao glavno strateško mesto u vojnom, ekonomskom i političkom smislu.
Osvajanjem Mariupolja uspostavljen je kopneni koridor od Krima do Donbasa i Rusije čime je ostvaren jedan od bitnijih ciljeva ruske invazije.
Iako oko Mikolajeva i Zaporožja imamo borbe, glavno težište ruske ofanzive pebačeno je na Donbas. Situacija je dodatno olakšana konačnim padom industrijskog kompleksa Azovstal u Mariupolju, čime se otvorila mogućnost da se snage odatle preusmere severno ka Donjecku i Lugansku.
Glavno težište ruske ofanzive prebačeno je na Donbas
Osvajanjem Popasne čini se da je ukrajinska odbrana pukla na mnogim mestima. Od tada kreće prilično brza ofanziva ruskih vojnika potpomognutim lokalnim milicijama. Iz Popasne krenuo je napad u više pravaca koji podseća na oblik cveta.
Ruska vojska sada odatle napreduje u tri pravca: zapad, jug i sever. Ka jugu u pravcu Kurdiumivke, na zapadu prema Bahmutu i Krasnoj Gori i na severu kako bi se po svemu sudeći spojili sa snagama koji sa severa dolaze iz pravca Bilohorivka. Cilj severnog kraka je da opkoli Lisičansk i zauzme ga. Obližnji grad Severodonjeck već je više od 70% u rukama ruskih snaga.
Njegovim padom i osvajanjem Lisičanska Luganska oblast biće u potpunosti u rukama ruske vojske i njenih narodnih milicija.
Pad Luganske oblasti pitanje je momenta, a onda ostaje preostali deo Donjecka. Osvajanjem Kramatorska i Slavjanska u Donjecku bila bi stavljena tačka i na ovu oblast. Koliko će vremena trebati da se to učini ostaje da se vidi. Ruska vojska već je blizu Slavjanska, a razdaljina između Slavjanska i Kramatorska je svega 16 km.
Donbas će u ruske ruke pasti pre ili kasnije
Kao što u svakom ratu biva, obe strane kroz borbe uče i bolje se prilagođavaju situaciji. Tako su ruske trupe iz dosadašnjeg rata naučile da je mnogo bolje fokusirati se na jedan front, nego voditi ratove na više njih odjednom. Upravo je to, kao što smo napomenuli, bio jedan od glavnih problema zašto stvari nisu išle kako treba.
Sada kada su svi napori usmereni na zauzimanje čitavog Donbasa ruski ciljevi deluju daleko ostvarljiviji. Lugansk je gotovo pred padom, a Donjeck će zajedno sa njim pasti pre ili kasnije.
Rusija se sigurno neće zaustaviti, niti ući u neke ozbiljnije pregovore sve dok ceo Donbas na padne u njihove ruke.
Pomoć Zapada ne može preokrenuti rat
Pomoć zapadnih zemalja i zemalja nekadašnjeg Varšavskog paktka sasvim sigurno usporava Rusiju u ostvarivanju nekih zacrtanih ciljeva. Konstantno naoružavanje Ukrajine sve težim naoružanjem ne treba uzeti zdravo za gotovo, ali je ključno pitanje da li će to ukupno promeniti stanje na terenu. Tako nešto malo je verovatno.
Ukrajina počinje sve više da se suočava sa naoružanjem koje nikada do sada nije koristila, kakav je primer sa haubicama američke proizvodnje M777, nemačkim samohodnim haubicama PzH 2000, francuskim Caesar ili američkim M109. Očekivati da se ukrajinski vojnici tako brzo i adekvatno obuče za njihovo korišćenje je previše naivno.
Koliko je proces kupovine u miru jedan dugotrajan i često mukotrpan proces, toliko je i obuka za kupljeni sistem jednako kompleksan i traje mesecima pre nego što se posade dovedu na neki iole osposobljeni nivo.
Toga je i Zapad svestan kada naoružanje šalje u velikim količinama, pa vrlo verovatno uz njih idu i određeni strani plaćenici koji su ranije već imali iskustva sa tim sistemima. Sa druge strane, opet je i tu pitanje ljudstva – koliko su određene zemlje pomagači u mogućnosti da pošalju dovoljan broj njih koji bi pored priučenih Ukrajinaca adekvatno upravljao njima.
Na pomolu je i najava da bi SAD mogle isporučiti i višecevne lansere raketa velikog dometa HIMARS. Ova najava uzburkala je javnost u čitavom svetu, posebno što rakete ovog sistema imaju domet da pogode teritoriju Rusije.
Mada je pema pisanju nekih medija došlo do dogovora Kijeva i Vašingtona da Ukrajina neće gađati Rusiju sa njima. Tako nešto je još i verovatno jer bi takav potez mogao ozbiljno da dovede do dodatne eskalacije.
SAD neće dozvoliti da HIMARS-ima rukuju posade koje su prošle nekakvu ubrzanu obuku
Međutim, verovati da će ukrajinska vojska, kojoj sve više ponestaje obučenih vojnika i uopšte ljudstva, upravljati ovim sistemima (ukoliko dođu) je opet previše naivno. SAD neće dozvoliti da ovakvim kompleksnim naoružanjem rukuju posade koje su prošle nekakvu ubrzanu obuku i koje bi zbog neadekvatnog rukovanja moglo da padne u ruske ruke ili čak izazove dodatnu eskalaciju.
Ukrajina će se definitivno najbolje snaći sa oružjem iz bivšeg Varšavskog pakta sa kojim je već imala dodira. Najbolji primer su tenkovi T-72M ili T-72M1, razne varijante oklopnih vozila BMP-1 i BMP-2. Češka je isporučila 40 tenkova T-72M, dok je Poljska poslala oko 230 T-72M i T-72M1.
Šta dalje?
Najčešće pitanje koje se postavlja od 24. februara je “kada će rat biti gotov”. Reč je o najnezahvalnijem pitanju na koje se može odgovoriti.
Završetak rata u Ukrajini najmanje zavisi od odluke te zemlje čiji je narod nesumnjivo najveća žrtva ovoga sukoba
Završetak rata u Ukrajini najmanje zavisi od odluke te zemlje čiji je narod nesumnjivo najveća žrtva ovoga sukoba. Ratom u Ukrajini otpočeo je Vreli hladni rat, jer ni u periodu najzategnutijih odnosa između SAD i SSSR nismo imali rat ovakvog obima u Evropi. Reč je o ratu u kom se Rusija i Zapad indirektno sukobljavaju na teritoriji Ukrajine.
Rusija je invazijom želela da pokaže svoju moć koja se gomilala postepeno od 2000. godine, kao i spremnost da interveniše uprkos bliskom prisustvu NATO-a u Evropi. Ujedno je želela da završi ono što je započela 2014. godine.
Ratom u Ukrajini otpočeo je Vreli hladni rat, jer ni u periodu najzategnutijih odnosa između SAD i SSSR nismo imali rat ovakvog obima u Evropi
Putin je verovao da je sada prilika za to, jer su počele da se pojavljuju pukotine unutar NATO-a i Evropske unije. Zapad je pre rata delovao razjedinjeno i konstantno je slao poruke da se neće umešati u Ukrajini. Čak je bila i ona čuvena poruka Vašingtona svojim državljanima da napuste Ukrajinu u narednih 48h i da posla tog vremena neće biti odgovorni za njih.
Putin je tako, čini se, zagrizao “udicu” koja mu je bačena i upustio se u jednu avanturu za koju se ubrzo nakon 24. februara pokazalo da neće tako kratko trajati. SAD i NATO iskoristile su najveću priliku do sada, možda veću i od rata u Avganistanu, da preko Ukrajine oslabe Rusiju u političkom, ekonomskom, i vojnom smislu i svedu je u najbolju ruku na nekog regionalnog igrača. Da li će im to poći za rukom, godine koje budu dolazile daće nam odgovor.
SAD i NATO iskoristile su najveću priliku do sada, možda veću i od rata u Avganistanu, da preko Ukrajine oslabe Rusiju
Nema sumnje, makar u Evropi, da smo svi manje ili više gubitnici zbog ovog rata i da će njegove posledice biti dalekosežne. SAD koje su u proteklih nekoliko godina počele postepeno da izlaze iz Evrope i stavljaju fokus na Aziju ovim ratom ponovo su se vratile na velika vrata.
Evropa će tako više nego ikad od Drugog svetskog rata postati zavisnija od SAD. Ako su neki evropski lideri pre rata krenuli da rade u pravcu vođenja samostalne politike, posebno u bezbednosnom smislu, sada na takav posao mogu da zaborave.
A rat u Ukrajini? On će trajati sve dok globalnim igračima bude odgovaralo. Sve dok veliki ne budu došli do tačke mišljenja da su ostvarili neke od zacrtanih ciljeva. Rusija mora da bude mudra i završi rat što je pre moguće. Putin bi trebao da se zadovolji osvojenim Donbasom i jugoistokom Ukrajine koja je obezbedila kopnenu vezu poluostrva Krima sa Rusijom.
Evropa će više nego ikad od Drugog svetskog rata postati zavisnija od SAD
Svaka dalja vojna avantura mogla bi da dovede do slabljenja Rusije najpre u tom vojnom smislu. Pohodom na Odesu ili dalje od toga, o kom se toliko priča, bio bi najopasniji poduhvat. To bi dovelo do velikih ljudskih žrtava, materijalnih gubitaka, a rat bi se odužio do naredne godine.
Ako je ruskoj vojsci trebalo skoro 3 meseca da osvoji Mariupolj koji ima oko pola milliona stanovnika i za koji je bilo daleko lakše obezbediti logističku podršku, koliko bi joj onda tek trebalo za Odesu kojoj se nisu ni približili kopneno i koja ima duplo više stanovnika?
Rusiji ne treba Pirova pobeda u ovom ratu posle kojeg će država krenuti slobodnim padom. Rusija mora da se zaustavi u Donbasu i zadovolji se ostvarenim uspesima do sada, jer i za dosad ostvarene pobede ima prostora da se diskutuje da li su bile Pirove, imajući u vidu pretpostavljeni broj izgubljenih vojnika, oficira, generala i hiljade komada tehnike.
Sa druge strane SAD i NATO moraju isto tako da prestanu da naoružavaju Ukrajinu i otvore prostor za pregovore. Zapad nikako ne treba da gura Ukrajinu u NATO, već zajedno sa Rusijom toj zemlji da garantuje neutralnost.
